Blok 45, park-bašta koju održavaju stanari. Autor fotografije: Ivan Simić
Da li ste znali da možda već doprinosite prilagođavanju vašeg grada na klimatske promene?
Pokazaćemo vam kako neke dobro znane aktivnosti mogu dati ključni doprinos borbi protiv klimatskih promena. Parola „misli globalno, deluj lokalno“ je aktuelnija nego ikada, a njen značaj raste od trenutka kada su posledice klimatskih promena postale sveprisutna realnost ali i neposredna pretnja po način života na koji smo navikli.
Zelene oaze u bloku 45
U bloku 45, poluatrijumske stambene zgrade, poznatije kao „četvorospratnice“ i „dvospratnice“, stoje u cik-cak formaciji poput šah polja, na udaljenosti od najmanje 100 metara od reke. Gotovo svaki poluatrijum uokviren ovim zgradama izgleda kao mali bioinkubator – kombinacija mini botaničke bašte, parka i igrališta. Za to su zaslužni stanari ovih zgrada koji su otišli korak dalje od praktikovanja sporadične individualne aktivnosti baštovanstva ispred svoje zgrade. Oni su se udružili i napravili ugovor sa lokalnom ispostavom gradskog zelenila koje im je prepustilo održavanje i ozelenjavanje svojih poluatrijuma, a za uzvrat im omogućilo korišćenje alata za kultivaciju i neophodnog materijala.
U sklopu istraživanja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu o značaju neformalnog ozelenjavanja za unapređenje ekološke otpornosti gradova pitali smo stanare šta ih motiviše da se bave ozelenjavanjem javnih površina ispred njihovih zgrada. Potreba da se boravi u zelenilu je prvi razlog na listi – izgleda da su svi „zakačili“ biofiliju. Možda zvuči kao latinski naziv za neku bolest, ali biofilija je zapravo termin koji označava urođenu psihološku i biološku potrebu čoveka za prirodom. Ljudi imaju snažan nagon da budu u stalnom kontaktu sa prirodom, bilo da se radi o neposrednom boravku i interakciji sa zelenilom ili o vizuelnoj dostupnosti zelenila sa terase ili prozora. Ipak treba istaći da većinu stanara koji se bave baštovanstvom čine penzioneri i penzionerke, dakle stariji ljudi.
Da li treba treba da nas zabrine odsustvo mlađe i srednje populacije, ili je u pitanju samo njihova zauzetost tj. nedostatak vremena? Možda u tome i leži jedan od glavnih problema, pitanje prioriteta i raspolaganja svojim slobodnim vremenom: otići u šoping mol ili uzeti ašov i baštenske makaze u ruke je pitanje životnog stila koji će se pre ili kasnije promeniti silom klimatskih prilika.
Kako gradske zelene površine pomažu u prilagođavanju na posledice klimatskih promena?
Kada baštenske aktivnosti građana pogledamo iz ugla klimatskih promena, stvari postaju veoma zanimljive. Aktivnosti neformalnog udruženog ozelenjavanja, iako inicirane drugim motivima (potrebama poput biofilije ili socijalizacije), zapravo mogu biti veoma jak pokretački momenat koji bi mogao da se usmeri ka aktivnostima prilagođavanja gradova na klimatske promene i njihove najizraženije posledice – efekat toplotnog ostrva i poplave u urbanom područjima. Kolektivne urbane bašte mogu da postanu veoma značajan element gradske zelene infrastrukture na lokalnom nivou.
Zelenilo unutar atrijuma veoma podseća na „jestivi pejzaž“, koncept pejzažnog i hortikulturnog uređenja koji uključuje jestive biljke koje imaju i estetska svojstva. Ove vrste se kombinuju sa ostalim vrstama na taj način da mogu da se razvijaju u harmoniji, ne uskraćujući jedna drugoj svetlo, prostor i zemljište. Drveće grupisano u središtu poluatrijuma doprinosi poboljšanju mikroklime i hlađenju jer pojedinačno stablo svojom krošnjom može spustiti temperaturu i do pet celzijusovih stepeni u svom neposrednom okruženju. Krošnja i koren drveta imaju veliku moć apsorpcije i zadržavanja vode što doprinosti smanjenju rizika od pojave poplava. Raznovrsnost biljnih vrsta i kombinacija drveća, niskog rastinja, jestivih biljaka, trava i cveća omogućava razvoj ekološki otpornog urbanog ekosistema na lokalnom (mikro) nivou. Ovakvo ozelenjavanje dovodi i do jačanja urbane prirode i biodiverziteta koje donosi višestruke dobrobiti kako društvu, tako i urbanoj flori i fauni.
Evropsko iskustvo u uređivanju urbanih bašti
Kako iskoristiti biofiliju građana i proistekle aktivnosti u cilju kreiranja jednog šireg koherentnog eko-kulturnog pokreta koji može da preskoči granicu lokalnog i značajnije da doprinese prilagođavanju gradova na klimatske promene? Odgovor se nalazi u nauci o kompleksnosti, u konceptu (r)evolucije i principu samo-organizacije.
Evropsko iskustvo, pre svega nemačkih i austrijskih gradova oslanja se na dugu tradiciju kolektivnog udruživanja radi kultivacije urbanih bašti. Industrijska revolucija i industrijalizacija su nametali novi način života i često oskudne uslove u kojima je stanovala nova klasa radnika. Grad postaje gusto izgrađeno tkivo obavijeno železnicom i okruženo industrijom u kome renta raste a slobodne javne površine namenjene zelenilu i rekreaciji postaju sve manje. Ovo je postalo opasno okruženje, pre svega po decu, kojima je igra u zelenilu neophodna za neometan psiho-fizički razvoj. Rešenje je predložio direktor jedne osnovne škole u Lajpcigu, koji 1864. godine predlaže roditeljima da se udruže i kupe zemljište za dečije igalište u zapadnom delu grada. Rezultat je udruženje sačinjeno od 250 roditelja koji su zakupili plac od gradskih vlasti za potrebe budućeg igrališta i sportskih terena za decu. Osnovano je udruženje i usvojen statut sa jasno definisanim pravima i odgovornostima za sve članove.
Ovo je bio samo jedan od istorijskih motiva za uspostavljanje kolektivnih urbanih bašti u gradskim sredinama. Vrlo često su ove površine formirane kao potreba da se novopridošlo seosko stanovništvo lakše prilagodi potpuno novim gradskim uslovima- bašte su omogućavale da u određenoj meri nastave sa svojim poljoprivrednim aktivnostima, pa su ovi „baštenski kolonisti” morali da prevaziđu ogroman jaz između ruralnog i urbanog načina života. U takvim uslovima gde je vlasništvo bašti kolektivno bilo je neophodno razvijati strategije samo-upravljanja i samo-pomoći kako bi čitav sistem opstao.
Bilo je potrebno razviti sistem u sistemu, koji neće narušiti poredak većeg sistema (grada i države) ali koji će, sa druge strane, omogućiti dovoljnu autonomiju da bi održao sopstvena pravila i slobodu delovanja. Naravno to je u praksi uvek bio vraški težak zadatak pa su, istorijski posmatrano, kolektivne bašte postale teritorija ideoloških i klasnih borbi. I upravo ovde počinje priča o njihovom značaju i potencijalu da iniciraju promenu. To je pitanje mogućnosti da mali samo-organizovani sistemi utiču na veće, nadređene sisteme u okviru kojih egzistiraju.
Samo-organizacija pojedinaca može dati veliki doprinos boljem odgovoru gradova na klimatske promene
Evolucija je, prema rečima Džulijana Hakslija, „kontinuirani proces od zvezdane prašine do ljudskog društva“. Ali evolucija ne može sve da postigne sama. Prema Darvinu, „ (…) povremeno iskrsava iznenadni brzi pasaž prema potpuno novoj i sveobuhvatnoj vrsti poretka ili organizacije, sa novonastalim svojstvima koja uključuju prilično nove metode dalje evolucije“. Moglo bi se reći da je evoluciji, kako bi preskočila neke prepreke i podigla razvoj sistema na viši nivo, potrebna povremena podrška revolucije, koja svojim kreativno-destruktivnim dejstvom transformiše sistem i daje mu nove kvalitativne odlike.
Ovo je veoma očigledno u slučaju gradova koji se transformišu usled tehnoloških, ekonomskih i društvenih revolucija. Ali kako ekološki da transformišemo gradove? Da li je dovoljno da čekamo tehnološku revoluciju koja će doneti rešenja za neutralizaciju štetnih gasova u atmosferi i posledica koje su već realnost? Ili će tada već biti kasno? Možemo se nadati da će tehnologija spasiti svet, ali dok čekamo da se razvije do tog nivoa, moramo hitno delovati na društvenom planu, i promeniti lične i društvene obrasce kako bi zaustavili (auto)destrukvine aktivnosti koje ugrožavaju opstanak ljudske i drugih vrsta na planeti.
Promene u složenim sistemima „iskrsavaju”, one započinju od pojedinca, koji je inicijalna varnica za pokretanje procesa samo-organizacije i prihvatanja od strane kritične mase koja je dalje replicira u okviru jedne zajednice i uspostavlja obrazac udružene akcije. Da bi ovakav obrazac opstao i uticao na širi sistem, preduslov je koherentno ponašanje grupe koje proističe iz ponavljanja nekoliko veoma jednostavnih akcija od strane velikog broja pojedinaca, gde je svako reaguje na stimulus iz ličnog životnog okruženja. Svaka individua ima sopstveni metabolizam, ali transakcija energije i materije individue doprinosi uspostavljanju koherentnog obrasca koji se tokom vremena ustaljuje i razvija.
Delovati lokalno i samo-organizovano, zajedničkim aktivnostima ozelenjavanja svog životnog okruženja, može da inicira promenu na mikro planu koja je od suštinskog značaja jer se tako stvaraju mogućnosti za lančanu reakciju koja može dovesti do globalne ekološke (r)evolucije. Zato krenite odmah, proleće je na vidiku!
