Kako bi se siromašne zemlje izborile sa klimatskim promenama i vremenskim ekstremima, bogate zemlje obećale su im najmanje 100 milijardi američkih dolara godišnje u periodu od 2009. do 2025. To obećanje je, međutim, za sada iznevereno. Dodeljeni resursi su rasli iz godine u godinu, ali su u 2019. i dalje bili za 20% manji od dogovorene sume.
Zašto bogate zemlje treba da daju novac siromašnim u svrhu klimatske akcije, koliko novca treba da daju i kakve to veze ima sa njihovim emisijama ugljen-dioksida u prošlosti i budućnosti neka su od ključnih pitanja kada je reč o klimatskoj pravdi, koja će se naći među temama razgovora na Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP26) u Glazgovu od 31. oktobra.
Poreklo i ciljevi koncepta klimatske pravde
Klimatska pravda nije to što se vremenski ekstremi poput poplava i suša najčešće obruše na nerazvijene i marginalizovane zajednice koje su kroz istoriju imale nizak udeo u emisijama ugljen-dioksida, pa samim tim i niži nivo odgovornosti u porastu srednje globalne temperature.
Ona zapravo predstavlja oblik pravde u oblasti zaštite životne sredine, čiji zagovornici zahtevaju pravično ophođenje prema svim ljudima i oslobađanje od diskriminacije u procesu donošenja zakona i osmišljavanja projekata namenjenih borbi protiv klimatskih promena.
Termin je nastao buđenjem svesti o klimatskim promenama među aktivistima sa globalnog juga krajem prošlog veka. Od početka 21. veka naovamo je popularizovan pa ga sada koriste brojni istraživači, političari, mediji i nevladine organizacije.
Vremenom se iz termina razvio pokret sa zahtevom da bogate zemlje prepoznaju svoj ogroman istorijski doprinos emisijama. Da bismo ispunili cilj Pariskog sporazuma i zadržali porast globalne srednje temperature znatno ispod 2 °C, one bi trebalo da reaguju prve i da na polju klimatske akcije naprave najambicioznije planove koje će sprovoditi u delo u predviđenim vremenskim rokovima.
Koje zemlje se nalaze na najsnažnijem udaru klimatskih promena, a koje su na njihov račun najviše obogatile?
Osnovno polazište klimatske pravde jeste ideja da razorni uticaji globalnog zagrevanja, od vremenskih ekstrema preko ugrožavanja prirodnih resursa do podizanja nivoa mora, nisu ravnomerno i ravnopravno raspoređeni po svetu.
Jasno je. Svet ne funkcioniše po principu: jedan toplotni talas za Pola iz Majamija, jedan za Dašu iz Moskve, jedan za Džefrija iz Londona, jedan za Elenoli iz Madžuroa… I tako do poslednjeg 7.901.501.884. stanovnika naše planete.
Klimatske promene i prateći fenomeni neretko imaju izraženiji nepovoljan socio-ekonomski efekat na neprivilegovano stanovništvo i u većoj meri narušavaju njihovo zdravlje.
Prema podacima neprofitne nevladine organizacije Germanwatch, vremenski ekstremi su od 2000. do 2019. godine u najvećoj meri pogodili Portoriko, Mjanmar, Haiti, Filipine, Mozambik, Bahame, Bangladeš, Pakistan i Tajland. Te zemlje su se najčešće nalazile na udaru uragana, ciklona i tajfuna, a analitičari su u proračun indeksa klimatskog rizika uračunali kako izloženost vremenskim ekstremima, tako i nastale ekonomske gubitke.
Zbir zajedničkih BDP-ova devet klimatski najugroženijih zemalja je gotovo 20 puta manji od BDP-a Sjedinjenih Američkih Država, koje su od 1850. do 2021. godine imale najveće kumulativne emisije ugljen-dioksida, prema rezultatima analize Carbon Brief-a o istorijski najodgovornijim zemljama za klimatske promene.
Na teritotoriji država odgovornih za gotovo polovinu ukupnih kumulativnih emisija ugljen-dioksida živi tek 14% svetske populacije. One su se zahvaljujući sagorevanju fosilnih goriva prve industrijalizovale i na taj način i razvile u bogate sile kakve su danas.
U ime stvaranja pravednog sveta razvijene zemlje stoga bi trebalo da deo novca redistribuišu zemljama koje se nalaze na najsnažnijem udaru globalnog zagrevanja, a koje nisu imale priliku da se razviju masovnim sagorevanjem foslnih goriva. Time bi bogatije zemlje otplatile svoje „klimatske dugove”.
Autori izveštaja Germanwatch-a naglašavaju i da, uprkos tome što se i pojedine zemlje zapada suočavaju sa vremenskim ekstremima, one imaju više resursa da se nose sa štetom: „Relativni ekonomski gubici i smrtni slučajevi u zapadnom svetu su obično relativno mali kada se u obzir uzmu ukupna populacija i privredna moć ovih zemalja.”
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Nepravda u nepravdi
Iako je termin klimatske pravde prvobitno korišćen kako bi se dočarala nejednakost između industrijalizovanih nacija koje su ranije počele da sagorevaju ogromne količine fosilnih goriva i siromašnih regiona koji su najpogođeniji globalnim zagrevanjem, njegova današnja upotreba je mnogo šira.
Klimatske promene, pored disproporcionalnog geografskog uticaja, nepovoljnije se odražavaju na domorodačko stanovništvo, žene, manjine, ljude slabijeg imovinskog stanja i osobe sa invaliditetom, tako da se potrebe ovih demografskih grupacija takođe moraju uzeti u obzir pri osmišljavanju klimatski pravednih rešenja.
Termin se takođe koristi i za opisivanje međugeneracijske nejednakosti između starijih naraštaja koji su imali koristi od fosilnih goriva i mlađih koje će se nositi sa posledicama njiihove eksploatacije i proizvodnje. Deca rođena 2020. godine će se u budućnosti potencijalno suočiti i sa 7 puta više toplotnih talasa nego njihovi preci rođeni 1960-ih.
Profesor i direktor Centra za klimatsku pravdu pri Kaledonskom univerzitetu u Glazgovu, Tahsin Džafri, smatra da klimatske promene zapravo rađaju trostruku nejednakost: oni koji koji su najmanje doprineli njihovom razvoju su najugroženiji; njihovi resursi i kapaciteti za rešavanje problema na frontu sa klimatskim promenama su ograničeni; troškovi zelene tranzicije mogli bi da se negativno odraze na njih i dodatno pogoršaju njihovu situaciju.
Imajući nepravičnost svog položaja na umu, najugroženije zemlje i grupe stanovnika apeluju da se klimatska akcija preoblikuje od formalnih napora na polju smanjenja emisija ugljen-dioksida u dugoročni strateški pristup ublažavanja i prilagođavanja koji uključuje ljudska prava i uzima u obzir sveprožimajuću društvenu nejednakost.
(Ne)pravedna podela budžeta ugljenika
Od 1850. godine do danas čovečanstvo je u atmosferu ispustilo oko 2.500 milijarde tona ugljen-dioksida (GtCO2).
Da bismo porast globalne srednje temperature ograničili u skladu sa Pariskim sporazumom, širom sveta možemo osloboditi još oko 460 milijardi tona ugljen-dioksida.
Pitanje klimatske pravde odnosi se i na to koliki deo preostalog budžeta ugljenika svaka država ima prava da iskoristi.
Siromašne zemlje poput Indije ističu da bi njima trebalo da pripadne „veće parče” s obzirom na to da su se bogate zemlje već razvile na konto emisija ugljen-dioksida. Sa druge strane postoje i eksperti koji tvrde da bi nerazvijene nacije, zahvaljujući pojeftinjenju tehnologije u sektoru obnovljivih izvora energije, mogle u potpunosti da preskoče korak razvoja na temelju fosilnih goriva.
Raspravu dodatno usložnjavaju visoke emisije zemalja kao što je Kina u poslednjih nekoliko godina. Ove države odbijaju da preuzmu jednaku krivicu za klimatske promene kao države sa vekovnim visokim emisijama.
Okvirna konvencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama uvažava specifične nacionalne okolnosti i prepoznaje da zemlje imaju različite kapacitete i različite odgovornosti u pogledu rešavanja problema klimatskih promena.
Odnos između doprinosa nastanku klimatskih promena i „pravičnog” tereta obaveza u vezi sa preduzimanjem mera radi smanjenja budućih emisija gasova sa efektom staklene bašte, adaptacije na klimatske promene i eliminacije štetnih posledica klimatskih promena, predmet je stalnog preispitivanja.
Ukoliko ne dođe do konsenzusa u ovoj oblasti i svetske emisije ostanu na trenutnim nivoima od oko 50 milijardi tona ugljen-dioksida godišnje, budžet ugljenika potrošićemo za samo 11,5 godina. U tom slučaju porast srednje globalne temperature vrlo brzo premašiće dogovorene vrednosti.
Zagađivači plaćaju, ali kada i koliko?
Pred nama je Dvadeset šesta konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama(COP26). Dvonedeljnim razgovorima u Glazgovu, od 31. oktobra, prisustvovaće predstavnici gotovo 200 zemalja. Događaj, prema mišljenju mnogih, predstavlja najvažniju konferenciju o klimi od 2015. godine.
Očekuje se da države prezentuju predloge politika kojima će doprineti globalnim naporima da se porast srednje globalne temprature zaustavi znatno ispod 2 °C, istovremeno ne gubeći iz vida siromašne nacije s niskim ugljeničnim otiskom na koje pada ogroman teret klimatskih promena.
Dostizanje neto nultih emisija zahtevaće mnogo više od nejasnih deklaracija, propisa koji se odnose na daleku budućnost, praznih obećanja, neubedljive retorike da će se, evo, baš od sutra sve promeniti nabolje i lažnih ustupaka.
Razvijene zemlje do 2020. godine nisu uspele da upute obećanu finansijsku pomoć siromašnim u godišnjem iznosu od 100 milijardi američkih dolara. U 2013. za tu namenu izdvojile su tek 52,4 milijarde američkih dolara. Pomoć je vremenom rasla, ali je i prošle godine bila niža nego što je dogovoreno, 79,6 milijardi dolara. Dodatno zabrinjava to što su značajan deo iznosa predstavljale pozajmice. Zemlje već opterećene dugovima će, dakle, morati da vraćaju i novac koji je trebalo da služi za ispravljanje klimatske nepravde.
Tranzicija od fosilnih goriva treba da ispuni dva zahteva: da se odigra što pre i da bude pravedna. Konferencija Ujedinjenih nacija o klimi je prilika za postavljanje čvrstih temelja da se baš kao takva sprovede u delo.
