Ne treba samo podizati svest o klimatskim promenama, već osnaživati pojedince o njihovoj moći da utiču na rešenja – dr Iris Žeželj

U HBO seriji „Nevine laži”, profesor predaje grupi sedmogodišnjaka o opasnostima koje donose klimatske promene i zatiče jednu učenicu u ormaru, onesvešćenu od anksioznosti. Za ovo specifično osećanje skovan je i novi termin, „eko-anksioznost”. 

Nije lako emocionalno se nositi sa neizvesnom i distopičnom budućnošću koja ostaje mlađim generacijama. U nedavnoj anketi, najmasovnijoj do sada usmerenoj isključivo na ispitanike uzrasta 16 do 25 godina, u kojoj je učestvovalo preko 10.000 mladih ljudi iz 10 zemalja, 60% njih reklo je da su ekstremno ili izrazito zabrinuti zbog klimatskih promena. Kada su upitani kako se osećaju povodom toga, mladi većinski navode da su tužni, uplašeni, napeti, ljuti, ali i bespomoćni, dok se nešto više od polovine oseća krivim. 

Sva ova osećanja ne vode neposredno do konstruktivnih akcija koje bi bile usmerene borbi protiv klimatskih promena, naprotiv – one nas ostavljaju ispunjenim besom i napetošću, ali istovremeno i paralisanim, bespomoćnim. Poverenje u institucije koje bi trebalo u naše ime da se nose sa problemom takođe ne pomaže: 65% ispitanika smatra da vlade njihovih zemalja ostavljaju mlade ljude na cedilu, a 64% da ne govore istinu odnosno da precenjuju efekte mera koje su do sada donešene. 

Da li su klimatske promene pretnja: razlike u percepciji među državama

Jedna od vodećih svetskih kompanija za istraživanje javnog mnjenja, Gallup International, redovno sprovodi komparativno  istraživanje na reprezentativnim uzorcima preko 90% svetskih država. Ovo istraživanje je tako dizajnirano da dozvoljava poređenje među državama i praćenje trendova. Analizom rezultata može se uočiti nekoliko pravilnosti: mlađi ispitanici su  u proseku zabrinutiji od starijih, žene su nešto zabrinutije od muškaraca.

Najveće razlike se, međutim, beleže među zemljama. Što je neka zemlja izloženija posledicama klimatskih promena – sa toplijom klimom, bliže velikim vodenim površinama, na putu jakim vetrovima, tajfunima i uraganima – građani se u većem procentu slažu sa tim da su klimatske promene veliki problem i da će to biti u narednih dvadeset godina. To misli čak 87% stanovnika Čilea, 82% stanovnika Kostarike, 78% stanovnika Lesota, i 75% stanovnika Malavija.

U Evropi takođe važi pravilo “južnije je zabrinutije”: za preko 80% Španaca, Portugalaca i Grka klimatske promene su veliki problem. Istovremeno, zemlje koji su najveći zagađivači imaju građane koji su najmanje zabrinuti: u Kini, koja emituje 28% svetskog ugljen dioksida samo 23% građana smatra klimatske promene ozbiljnom pretnjom; u SAD koji emituju 14%, 49% građana to misli, a u Indiji koja emituje 7%, 35% građana. 

Ako zamislimo klimatske promene kao neku vrstu „igre zajedničkog dobra” u kojoj delimo jedinstvene resurse i za svakog bi pojedinačno bilo dobro da što više resursa prigrabi za sebe, ali u konačnici nas takvo grabljenje sve ostavlja sa opustošenom planetom na kojoj je sve teže živeti, ovi podaci su posebno nepravedni. Bilo bi, međutim, pogrešno pripisati razlike među državama nekim inherentnim razlikama među njihovim građanima – reč je, najvećim delom, o tome koliko su klimatske promene uopšte prisutne u javnom govoru, kako se o njima razgovara, da li se politizuju ili ne i kome se pripisuje odgovornost za njih. 

Gde se tačno Srbija nalazi kada je reč o istom ovim pitanjima i šta mogu da nam ponude lokalna psihološka istraživanja na tu temu: u nastavku dajemo sintezu rezultata raspoloženja javnog mnjenja i eksperimentalnih istraživanja sprovedenih u LIRA laboratoriji pri Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Istraživanja Filozofskog fakulteta – kako naši građani reaguju na različite poruke o klimatskim promenama?

U Srbiji tema klimatskih promena  nije do sada politizovana u javnom govoru. Po istoj Galupovoj anketi, u našoj zemlji je zabrinuto 53% građana, i taj procenat raste iz godine u godinu; s druge strane, ni jedno lokalno istraživanje nije zabeležilo veliki broj onih koji negiraju klimatske promene, takozvanih „klimatskih skeptika”. 

Istraživanja koja se sprovode na Filozofskom fakultetu u Beogradu potvrđuju da su ljudi načelno voljni da menjaju navike, ali jasno je da masovno proekološko ponašanje izostaje: recikliranje, uredno odlaganje smeća, smanjenje korišćenja plastike, štednja u potrošnji vode i struje, izbegavanje korišćenja ličnog prevoza – iako postaju sve češća, sve to nisu uobičajena ponašanja u našoj zajednici. 

Psihološki, zanimljivo je pitanje otkuda ova neusklađenost  između iskazane namere i stvarnog ponašanja (u literaturi se ova pojava zove „intention/value/attitude-action gap”). Pre svega, podaci ukazuju na to da ispitanici iz našeg regiona vide klimatske promene kao udaljen, apstraktan problem i ne smatraju da su već iskusili njihove posledice (u proseku samo 8% ispitanika iz istočne Evrope povezuje lokalne ekstremne vremenske prilike sa klimatskim promenama). Stoga smo u jednom od pionirskih istraživanja na našem govornom području testirali kako na zabrinutost i spremnost na akciju povodom klimatskih promena deluju različiti oblici poruka: poruke koje ukazuju na globalne posledice (topljenje lednika, globalno zagrevanje, izumiranje retkih životinjskih vrsta u polarnim područjima) i poruke koje ukazuju na lokalne posledice klimatskih promena (regionalne poplave, dugotrajne suše, šumski požari); ispitanici su bili odabrani jer su se u prethodnoj fazi istraživanja izjasnili kao klimatski skeptici.

Rezultati su pokazali da je predstavljanje neposrednih posledica klimatskih promena delovalo na smanjenje skeptičnosti, ali ne i na spremnost na akciju. Pretpostavili smo da je ovo posledica načina na koji smo kreirali poruku – u njoj, naime, nije bilo ni malo optimizma niti poziva na angažman. Najverovatnije je da će takva poruka izazvati zabrinutost, ali i ono što se u psihološkoj literaturi naziva naučenom bespomoćnošću, pasivnost usled osećaja da nema akcije koja nas može izbaviti iz nepovoljne situacije. U okviru iste istraživačke linije smo zatim testirali kakve efekte imaju poruke praćene pozivom na akciju. Rezultati, međutim, nisu bili jednoglasni: u nekim situacijama smo beležili porast spremnosti na lični angažman, dok je u drugima izostajao ili se čak smanjivao. 

Naše dalje istraživačke aktivnosti bile su usmerene na to da otkrijemo kako treba pozvati ljude na akciju a da to ne izazove otpor, odnosno da ne bude kontraproduktivno. Ljudi, naime, mogu da dožive da im se pripisuje odgovornost za pojave kojima su zapravo minimalno doprineli, a da se ne postavlja pitanje odgovornosti takozvanih „velikih igrača” – kompanija i donosilaca odluka. U najnovijim eksperimentima stoga poredimo efekte poruka u kojima pozivamo na ličnu akciju i poruka u kojima pozivamo na pritisak na kompanije i donosioce odluka; pored njihove opšte efikasnosti, testiramo i to da li je verovatnije da se poziv na ličnu akciju prelije na spremnost na pritisak na kompanije ili obrnuto, da se poziv na pritisak prelije u spremnost na ličnu akciju. U toku je faza prikupljanja podataka a rezultati se mogu očekivati za nekoliko meseci.

Preporuke za efikasnije komuniciranje o klimatskim promenama

Uzeti zajedno, podaci iz naše laboratorije daju izvesne smernice kada je reč o komunikaciji o klimatskim promenama.

Predstavi problem kao neposredan i ukaži na njegove lokalne posledice. Što se situacija opaža kao psihološki bliža, veća je šansa da se na nju reaguje. Posledice klimatskih promena se uveliko osećaju i u regionu Balkana, iako većina građana to dovoljno ne prepoznaje.

Uz problem ponudi i rešenje.  Nije dovoljno samo ukazati na ozbiljnost problema, već uz to uvek treba ponuditi i aktivnosti koje mogu da ga ublaže. Rezultati istraživanja na reprezentativnim uzorcima, udruživanje na društvenim mrežama i sve češći proekološki skupovi pokazuju da je svest o značaju životne sredine i borbe za kvalitetne uslove života u porastu, kao i da su ljudi spremni da se mobilišu za te ciljeve.

Ne pripisuj većinsku odgovornost pojedincu. Uprkos tome što je situacija nepravedna na mnogo nivoa: zemlje koje najviše zagađuju i kompanije zagađivači umanjuju značaj problema i prenaglašavaju delotvornost mera koje sprovode (otuda termin eko-manipulacija ili “green washing”), a donosioci odluka izbegavaju kratkoročno nepopularne a dugoročno korisne odluke, pojedinci i dalje mogu mnogo da urade. Pri komunikaciji, međutim, ne treba ostaviti utisak da je na njima većinska odgovornost za izazivanje klimatskih promena i borbu protiv njihovih posledica.

Oni mogu mnogo da urade ne samo kroz promenu ličnih navika, već iz uloga glasača i potrošača. Stoga ih ne treba zastrašivati, već osnaživati.