Kada je 2004. godine jedan od klimatologa koji su najviše doprineli širenju svesti o klimatskim promenama, Džejms Hansen iz Nasinog Godar instituta za svemirske nauke, objavio rad u kome tvrdi da crni ugljenik (black carbon) na površini ledenih kapa apsorbuje Sunčevu toplotu što ubrzava njihovo topljenje, u istom tekstu podsetio je na značaj Tihomira Novakova, fizičara poreklom iz Srbije, za razvoj čitave ove oblasti nazvavši ga „kumom crnog ulgjenika”.
Ko je bio Tihomir Novakov i zašto je značaj njegovih istraživanja shvaćen tek u 21. veku?
Ovaj fizičar svetskog glasa rođen je 1929. godine u Somboru. Na Univerzitetu u Beogradu je diplomirao a zatim i doktorirao nuklearnu fiziku i jedno vreme radio na Institutu za nuklearne nauke Vinča. Kako za klima101.rs kaže njegova ćerka Ana Novakov, istoričarka umetnosti i profesorka na kalifornijskom Sent Meri koledžu, fizičar se često prisećao vremena kada je radio u Vinči i atmosfere koja je vladala u ovoj istraživačkoj zajednici. Međutim, 1963. godine Novakov se seli u Sjedinjene Američke Države, od nuklearne fizike se okreće ka hemiji atmosferskih aerosoli i njegova karijera kreće jednim drugačijim, uzbudljivim i još uvek nedovoljno shvaćenim smerom.
Ubrzo nakon dolaska u Ameriku, zaposlio se u Lorenc Berkli nacionalnoj laboratoriji pri Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, gde je osnovao Grupu za atmosferska istraživanja. Prema rečima Ane Novakov, imao je veliku sreću što je čitav život proveo u ovoj laboratoriji koja je okupljala najkreativnije naučne umove tog doba koji su dolazili iz celog sveta.
Počeo je da istražuje ozonski omotač, globalno zagrevanje i atmosfersko zagađenje, u vreme kada je većina istraživača dovodila u pitanje koliko su ove teme zaista značajne. Uprkos tome Tihomir Novakov je, kako njegova ćerka kaže, „bio siguran da je to najvredniji naučni rad koji može imati dugoročne uticaje na globalna pitanja”.
Grupa kojom je rukovodio profesor Novakov početkom sedamesetih je pokrenula veliki broj istraživanja o aerosolima koje sadrže ugljenik. U velikoj meri njihova istraživanja bila su pionirska.
Tako su prvi primenili rendgensku fotoelektronsku i Roman spektroskopiju na uzorke atmosferskih aerosoli što im je omogućilo da u njima uoče strukture slične grafitu i aktivnom uglju. Ubrzo je Novakov skovao termin „crni ugljenik” za komponentu sitnih čestica (PM ≤ 2.5 µm) koja apsorbuje Sunčevu svetlost. Njegova grupa razvila je i tehniku za merenje koncentracije ove komponente, kao i aetalometar, instrument koji se i danas u te svrhe najviše koristi.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Šta je crni ugljenik i zbog čega je važan za klimatske promene?
Crni ugljenik nastaje nepotpunim sagorevanjem fosilnih goriva, biogoriva i biomase i može se pronaći i u antropogenoj i u prirodnoj čađi.
Danas veliki broj istraživanja pokazuje da je crni ugljenik značajan polutant i da uz ugljen-dioksid najviše doprinosi klimatskim promenama. Apsorbujući Sunčevu svetlost, on doprinosi zagrevanju atmosfere, a zatim i globalnom zagrevanju.
Razlog zbog čega je crni ugljenik važan faktor klimatskih promena je to što ima od 460 do 1500 puta snažnije efekte na zagrevanje od ugljen-dioksida. Međutim, treba imati u vidu da se u atmosferi zadržava svega nekoliko dana do nekoliko nedelja, dok ugljen-dioksid može tu ostati i do 1000 godina.
Dok novija istraživanja naglašavaju ovu ulogu crnog ugljenika, u vreme kada je profesor Novakov o njemu pisao, većina istraživača je smatrala da njegovo prisustvo u atmosferi nije uobičajeno i da njegov značaj nije veliki, delom i zato što je u to vreme došlo do značajnih napredaka na polju kvaliteta vazduha.
Najpre se početkom pedesetih godina prošlog veka u naučnim krugovima dosta govorilo o uticaju zagađenja na ljudsko zdravlje i smrtnost, pa je 1956. godine u Velikoj Britaniji donet Zakon o čistom vazduhu, što ima za posledicu značajno smanjenje koncentracije čađi.
Slična situacija je bila i u američkim gradovima pa istraživanja atmosferskih aerosoli gube na značaju, ali grupa profesora Novakova sedamdesetih godina pokazuje da crni ugljenik, kao i druge komponente čađi, i dalje čine veliki udeo aerosoli i da ima značajan efekat na globalno zagrevanje i ljudsko zdravlje.
Kako je izgledalo raditi okružen nerazumevanjem opisao je sam Tihomir Novakov 2004. godine, u tekstu koji se može pronaći na sajtu Berkli laboratorije. „Bili smo u pustinji. Bilo je to nekonvencionalno gledište i dosta vremena je trebalo da prođe da se naučna zajednica složi sa nama”, prisećao se Novakov u ovom tekstu. Uprkos tome, sa svojim kolegama je radio uporno i posvećeno do poslednjih dana života.
Prema rečima njegove ćerke, i u devetoj deceniji života je provodio dane u laboratoriji, bio mentor mladim istraživačima i bio zadovoljan što je njegov rad nakon više godina ipak prepoznat kao revolucionaran i utemeljivački. Druga velika strast bila je opera, pa se trudio da nikada ne propusti predstave u San Francisco Opera House.
Tihomir Novakov je preminuo 2015. godine. Do poslednjih dana bio je uveren da je naučno istraživanje ključ za unapređenje i spas globalne životne sredine.
Veliku zahvalnost klima101.rs izražava Ani Novakov koja je sa nama podelila podatke i fotografije iz Tihomirovog života i rada.
