Poplave u Pakistanu 2022. Foto: Alex Wynter / Flickr
Proteklog novembra, na otvaranju konferencije COP 28 u Dubaiju objavljeno je uspostavljanje Fonda za gubitke i štetu, i to uz nemalu količinu trijumfalizma.
Uz pomoć ovog Fonda, razvijene zemlje bi trebalo da finansijski pomažu zemljama u razvoju, a posebno onima koje su najviše pogođene posledicama klimatskih promena (kao što su male ostrvske države).
Sada, kada je prošlo nekoliko meseci, prašina se slegla, i pojavile su se prve naznake finansiranja i organizacije, vreme je da istražimo – da li ovaj Fund funkcioniše, i da li će zaista pomoći onima koji su najviše pogođeni posledicama klimatskih promena?
Posle konferencije u Dubaiju, UN je pokrenuo i portal za praćenje stanja Fonda, i za sada ukupno 18 zemalja i Evropska komisija obećale su ukupno 661 milion dolara.
O kolikoj svoti se zapravo radi? Otrežnjujuće je da su procene da zemlje u razvoju godišnje prosečno trpe 435 milijardi gubitaka i štete do 2030, sa mogućim porastom do 1 triliona do 2050. Dakle, u pitanju je izrazito skroman početak.
Ali i samo taj početak, samo uspostavljanje Fonda za gubitke i štetu prošle godine rezultat je borbe koja traje više od 30 godina.
Gubici i šteta mogu biti i ekonomski ali i ne-ekonomski, kao što su psihološka trauma ili gubitak kulture. Kako možemo dostići pravu klimatsku pravdu?
Naime, davne 1991. godine, u doba kada se tek sastavlja Okvirna konvencija UN o promeni klime (UNFCCC), jedna od pacifičkih ostrvskih nacija, Vanuatu, ispred Saveza malih ostrva država (AOSIS) podnela je predlog da se uvrsti osiguranje malih država koje će pretrpeti posledice podizanja nivoa mora. Predlog se tada nije našao u konvenciji, a njegov put do institucionalizacije potrajao je više od tri decenije.
Radi se o veoma teško izborenom koraku unapred, koji je godinama nailazio na otpor bloka razvijenih zemalja. Zašto su dakle gubitak i šteta „najkontroverznije reči“ u klimatskim finansijama, možda i u klimatskoj politici?
Klimatska pravda se zasniva na prepoznavanju činjenice da su razvijene zemlje sveta najviše doprinele emisijama gasova staklene bašte, odnosno klimatskoj krizi. Istovremeno, mada su klimatske promene globalan fenomen, one ne pogađaju sve delove sveta podjednako, niti su države sveta jednako spremne (i finansijski sposobne) da se adaptiraju na nove uslove.
U pitanju je, ukratko, nova, odnosno stara arena borbe za društveno-ekonomsku i ekološku pravdu.
Na nivou UNFCCC-a zapravo ne postoji tačna definicija koncepta gubitaka i štete. Kako navodi dr Adel Tomas, jedna od glavnih ko-autorki izveštaja IPCC izveštaja: „Uopšteno govoreći, u pitanju su uticaji klimatskih promena koji se događaju uprkos, ili u nedostatku, mera ublažavanja i adaptacije.“
Gubici i šteta mogu biti ekonomski i ne-ekonomski, kao što su psihološka trauma ili gubitak kulture. Zatim, klimatska šteta i gubici mogu da budu „brzi” (npr. usled ekstremnih događaja), ali i „spori“ (npr. podizanje nivoa mora, dezertifikacija, acidifikacija okeana).
Veće Fonda treba da čini 14 predstavnika zemalja u razvoju i 12 predstavnika razvijenih, ali već su mesta zemalja u razvoju zauzeli i predstavnici UAE i Saudijske Arabije
Kao i uvek kada se radi o složenim pravnim međunarodnim mehanizmima, ključna će biti implementacija.
Deluje pozitivno to što će Veće fonda biti sastavljeno od 12 predstavnika razvijenih zemalja i 14 predstavnika zemalja u razvoju (3 iz regiona Azija-Pacifik, 3 iz Afrike, 3 iz Latinske Amerike i Kariba, 2 predstavnika malih ostrvrskih zemalja u razvoju, i 2 iz grupe najmanje razvijenih zemalja.)
Ovakva kompozicija zvuči kao obećavajuća za one regione kojima ovaj Fond zapravo treba, ali, ako pogledamo nominacije koje su stigle, da se primetiti da su tu predstavnici Ujedinjenih arapskih emirata i Saudijske Arabije, a odluke se donose na nivou konsenzusa ili sa četiri petine glasova „za”.
Ono što neke zabrinjava jeste činjenica da je za „domaćina“ Fonda, u ovoj interim fazi od četiri godine, izabrana Svetska banka. U odluci postoji prostor da Veće fonda ne prihvati predlog Svetske banke i da radi na stvaranju „nezavisne institucije”.
Imajući u vidu da je već teško „mobilisati“ međunarodna javna i privatna sredstva za mere adaptacije, onda se postavlja pitanje kako će to izgledati kada se radi o šteti i gubitku, koje su još izazovnije iz finansijske perspektive.
Uz ovo, treba primetiti da klimatske finansije jesu ključno polje klimatske akcije, ali da je šteta u mnogim svojim manifestacijama monetarno nenadoknadiva, npr. gubitak doma, selidba i postanak klimatskom izbeglicom, a da ne govorimo o nepovratnom gubitku života, i to ne samo ljudskog.
dr Mirko Nikolić, Univerzitet u Linčepingu, Švedska
Sve ovo nam govori da je ulazak gubitaka i štete u Konvenciju, a sada i konkretnih mehanizama, zapravo formalizacija odgovornosti – i krivice – najrazvijenijih zemalja, tj. najvećih istorijskih zagađivača. Radi se o koraku dalje od UNFCCC principa o „zajedničkoj, ali diferenciranoj odgovornosti.“
Ipak, sama odluka o uspostavljanju Fonda sadrži jednu klauzulu koju bismo mogli opisati kao „sigurnosnu“. Naime, odluka kaže da su fond i sva finansiranja „bazirani na kooperaciji i facilitaciji i ne uključuju (pravnu) odgovornost ili kompenzaciju.“
Drugim rečima, za razliku od npr. Nacionalno utvrđenih doprinosa smanjenju emisija u okviru Pariskog sporazuma, koji jesu pravno obavezujući), Fond za gubitak i štetu i dalje počiva na dobroj volji razvijenih zemalja.
Kada će doći do formalizacije gubitka i štete u pravnoo obavezujuće mehanizme? Nauka „pripisivanja“ odgovornosti za štetu je sve preciznija, tako da će ovu temu biti sve teže zaobići.
Multilateralni nivo konvencije gde su odgovorni akteri države, u kontekstu štete takođe može da sakrije neke od najvećih počionica klimatske krize. Naime, u pitanju su privatne kompanije, pre svega iz ekstraktivnog sektora, koje su među najvećim emiterima gasova staklene bašte u istoriji, tako da postoji opasnost da račun pokriju javne finansije.
Ovaj važan aspekt ne izmiče generalnom sekretaru UN-a, koji traži taksiranje enormnih dobitaka fosilne industrije kako bi se finansirala globalna klimatska akcija. Široka koalicija aktivista takođe traže ukidanje duga zemalja globalnog juga, zapravo deo plaćanja “klimatskog duga” razvijenih zemalja.
– Direktna ulaganja privatnog sektora u nove fosilne projekte daleko nadmašuju investicije koje idu u mere ublažavanja i adaptacije, i subvencije za fosilni sektor su dostigle rekordne nivoe u 2022. godini
– Globalno gledano, po IPCC-u, ulaganja u ublažavanje klimatskih promena treba da porastu tri do šest puta. Kada govorimo o adaptaciji, svež izveštaj UNEP-a ukazuje da su potrebe zemalja u razvoju 10-18 puta veće nego što trenutno dobijaju.
– Dve trećine klimatskih finansija je u obliku kredita, često bez koncesija, a manji deo čine grantovi, što dalje otežava već tešku dužničku situaciju siromašnijih zemalja.
– Najmanje razvijene zemlje, posebno ekstremno osetljive i pogođene konfliktom, zbog nedostatka kapaciteta i drugih strukturnih problema primaju najmanje fondova, što je ogroman izazov i za Fond za gubitak i štetu.
Danas, kao i u davnom Rio de Žaneiru 1991. godine, jasno je ko snosi najveću odgovornost za klimatsku i druge povezane krize. UNFCCC, stvaranjem Fonda za gubitak i štetu, još čvršće zahteva od razvijenih zemalja da počiste za sobom.
Bez obzira na neuverljiv start i nejasnoće u odluci o startu Fonda, neki elementi su veoma progresivni, npr. obezbeđivanje pristupa fondu podnacionalnim akterima, kao što su zajednice, starosedelačke i ranjive grupe, zatim učešće „žena, mladih, Starosedelačkih naroda i NVO” kao aktivnih posmatrača u Veću.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Ovo ukazuje na mogućnost da Fond bude ne samo (još jedan) instrument klimatskih finansija, već i forum za živu raspravu o suštini klimatske pravde , i da pruži praktične primere preraspodele sredstava skupljenih dugoročnom „ekološki nepravednom razmenom” između severa i juga, sistemskim nejednakostima nastalim iz (neo)kolonijalizma i imperijalizma.
Ujedinjene nacije i dalje ostaju centralni forum gde siromašni i marginalizovani delovi sveta mogu da vode borbu i rade za pravednu transformaciju za sve. Vanuatu i mala pacifička ostrva, iako na ivici ponora, pokazuju da je klimatska pravda moguća. Dugujemo im, kao i sebi samima, da svim sredstvima pomognemo.
