„Beogradsko more” je i raj za pečurke: Ada Ciganlija krije staništa retkih i ugroženih gljiva

Foto: Wikimedia / Vlada Marinković

Sutra je Prvi maj, praznik rada koji tradicionalno provodimo na piknicima – uz roštilj, kotliće i hladno pivo. Ada Ciganlija, jedno od najomiljenijih izletišta Beograđana, biće puna šarenih prostirki, mirisa hrane i dečje graje.

Ali dok se na livadama krčka pasulj, a kroz šumu odzvanja pesma, mnogi ni ne slute da se tik uz njih, na obali Save u srcu Beograda, nalazi prirodno blago jedinstveno u Srbiji – jedino poznato stanište retke gljive po imenu srebrna zvezdača, na latinskom Myriostoma coliforme.

U njenom društvu raste još oko 250 zabeleženih vrsta gljiva, čineći Adu Ciganliju ne samo mestom rekreacije, već i mikološkom riznicom. Uprkos tome što se ovo izduženo rečno poluostrvo prostire na relativno maloj površini od svega osam kvadratnih kilometara, po evidentiranom broju vrsta gljiva može da parira znatno većim i biološki raznovrsnijim Kopaoniku i Tari.

Stoga ne čudi da se u ovoj prirodnoj oazi u sred beogradskog betona, na površini od 70 hektara, smestilo zaštićeno stanište „Gljive Ade Ciganlije”.

Ako ne otvorite četvore oči ili šetate sa prethodnom svešću kuda se krećete, kroz ovo stanište verovatno ćete proći – a da to ni ne primetite: ono se nalazi na istočnom delu poluostrva, u sklopu čitavog šumskog pojasa na Adi Ciganliji. Obeleženo je žutim tablama, ograničeno nasipom sa severne, novobeogradske strane i turističkom zonom i park-šumom sa južne, dok su bočno od staništa gljiva – staništa sličnih karakteristika.

Mnoge gljive žive u simbiozi sa višim biljkama, a upravo nas ovi simbiotički odnosi – ukoliko se, naravno, ne izvrgnu u neki oblik parazitiranja – uče o tome kako možemo živeti u balansu sa prirodom, na obostranu korist. 

„Sezona gljiva na Adi Ciganliji već je krenula sa nekim sitnijim gljivama kao što su smrčci”, naglašava Sunčica Jović, predsednica Mikološko-gljivarskog saveza Srbije.

„Za razliku od smrčaka, gljive koje sada izlaze većinski su otrovne, doduše uglavnom ne smrtno, ali bez obzira na to treba da budemo obazrivi.”

Prvomajska simbioza – po uzoru na gljive

„Tokom izleta trebalo bi pre svega pripaziti na decu koja lutaju šumom i skupljaju sve što nađu”, objašnjava Sunčica Jović. „Baš smo prošle godine imali slučaj deteta za koje nismo znali da li je i kakvu gljivu konzumiralo.”

U slučaju da niste gljivar sa iskustvom, da biste bili sigurni da je gljiva koju ste pronašli zaista bezbedna za jelo, možete kontaktirati Mikološko-gljivarski savez: od preko 250 vrsta gljiva na Adi Ciganliji, samo tridesetak je jestivo pa treba da budemo na oprezu.

„Na starim vrbama na Adi Ciganliji, pored vode, pojavilo se i šumsko pile”, napominje Jović, „koje je jestivo, ali ono je veoma prepoznatljivo: žute je boje i raste na drveću.”

Međutim, pri branju gljiva mogućnost bezbedne konzumacije nije jedini bitan faktor, treba znati i da li je vrsta zaštićena…

Dok je šumsko pile – kršteno na osnovu ukusa koji podseća na piletinu – rasprostranjeno u našoj zemlji, srebrna zvezdača to nije. Štaviše, u pitanju je retka i strogo zaštićena vrsta. 

Nekada je bila prisutna u Deliblatskoj peščari i Šumadiji, ali sada je, prema zvaničnim podacima, ima samo na Adi Ciganliji. Raste na peščanim terenima, pretežno u simbiozi sa bagremom. 

Ada Ciganlija je status zaštićenog staništa gljiva dobila upravo zahvaljujući srebrnoj zvezdači.

Veoma je specifičnog izgleda kojim opravdava svoj naziv: mada u inicijalnim fazama liči na kamen, spoljašnji omotač, tzv. egzoperidijum, nakon sazrevanja puca na nekoliko krakova i blizu tla formira oblik nalik na zvezdu. Povezana kratkim stubićima, na egzoperidijumu je loptica sa sporama zvana endoperidijum. Spore izlaze kroz rupice na površini endoperijuma zbog kojih u nekim zemljama srebrnu zvezdaču zovu slanik.

„Gljive Ade Ciganlije” su treće proglašeno zaštićeno stanište kod nas, ali u međuvremenu su još četiri područja dobila isti status. Tako da u Srbiji danas postoji ukupno sedam zaštićenih staništa.

Zakonska zaštita treba da pomogne opstanku srebrne zvezdače

Uprkos tome što nije jestiva, kako u Srbiji tako i izvan nje, srebrnu zvezdaču ugrožavaju ljudske aktivnosti, pre svega u pogledu krčenja šuma.

Ali već preko deset godina, tačnije od 2013. godine, prostor gde živi na Adi Ciganliji pod zakonskom je zaštitom. To znači da je seča stabala u cilju izgradnje svih vrsta objekata – zabranjena. 

Slovom zakona takođe se zabranjuje narušavanje povoljnih uslova za razvoj gljiva i formiranje novih šumskih puteva i staza kako bi se sprečila fragmentacija staništa uz očuvanje mikroklimatskih uslova. Zbog toga je ovo područje šume i neprohodnije.

Među „komšinicama” srebrne zvezdače na Adi Ciganliji je još strogo zaštićenih vrsta, na primer crnoglava zvezdača, Geastrum melanocephalum, kao i kajsijevka ružičaste boje, Rhodotus palmatus, koja u Evropi izumire. 

Zaštita strogo zaštićenih divljih vrsta, kako gljiva tako i životinja i biljaka, sprovodi se zabranom korišćenja, uništavanja i preduzimanja svih aktivnosti kojima se mogu ugroziti, bilo one same bilo njihova staništa.

Iako ovo carstvo često prolazi ispod radara, ne smemo zaboraviti da su gljive tihi heroji naših ekosistema: one obnavljaju tlo, doprinose kruženju materija, u micelijumu skladište ugljenik, razgrađuju polutante…

Pa ipak, od 1.300 vrsta gljiva na Crvenoj listi Međunarodne unije za očuvanje prirode (IUCN), nad njih 411 nadvila se pretnja od nestanka, pokazuju najnoviji podaci. U opasnosti je dakle skoro svaka treća vrsta gljiva.

Krčenje šuma, širenje poljoprivrede, urbanizacija i klimatske promene dovode do toga da neka staništa nestanu – pre nego što smo uopšte stigli da ih upoznamo.

Zato kada sledeći put budete šetali Adom Ciganlijom ili Košutnjakom, gde se takođe mogu naći na desetine vrsta, obratite pažnju na tlo pod nogama. Možda se baš tu negde krije srebrna zvezdača ili neka druga posebna gljiva.

Ako već ne znamo sve o gljivama, bar možemo naučiti kako da ne ugrozimo ni njih, a ni nas same.

Za one željne ukusa, a ne rizika – supermarketi, pijace i manifestacije poput predstojeće „Gljivarske trpeze”, a koja se na Adi Ciganliji održava sredinom juna, nude siguran, ukusan i edukativan put do tanjira. A prirodi ćemo time pokazati da i mi znamo da budemo deo simbioze – kao što to rade gljive, svakog dana.