Fotografija: Flickr / Dejan Krsmanovic
„Tamno nebo prekrilo grad, ulice puste…”
„Na pomolu je apokalipsa, a nevreme dolazi u najgorem trenutku!”
Iako ovakvi kataklizmični prizori deluju kao da su potekli iz nekada popularnih filmova katastrofe, ovim i sličnim napisima bombardovali su nas brojni mediji u periodu kada su našom zemljom tutnjale superćelijske oluje.
S obzirom na ozbiljnost vremenskih uslova tada, takvo izveštavanje je eventualno bilo i opravdano i sprečilo je mnoge ljude da napuste bezbednost svog doma.
Sa druge strane, ono što nije opravdano jeste da se naizgled svaka druga nepogoda predstavlja znatno zlokobnijom i tragičnijom nego što jeste.
„Godinama unazad, imamo taj problem da se manje opasne meteorološke situacije, sasvim uobičajene za naše krajeve ili pak za letnji deo godine, nazivaju apokaliptičnim”, primećuje urednik portala VojvodinaMeteo, Jovan Čabrilo.
Konstantno držanje naroda u panici i strahu može da rezultuje atmosferom nepoverenja: kako razlikovati stvarne pretnje od nečega što je sasvim uobičajeno?
„Ukoliko potrošimo sve reči koje ukazuju na veliku opasnost, kada se ona desi – nećemo imati adekvatnu reč da iskoristimo”, ističe dr Vladimir Đurđević, profesor pri grupi za meteorologiju na Fizičkom fakultetu u Beogradu.
Stvara se ambijent koji podseća na priču o lažljivom pastiru koji neosnovano upozorava seljane na vuka, a kada se zver zaista pojavi, niko mu ne veruje i nije voljan da mu pritekne u pomoć.
Tabloidni naslovi pomerili su granicu onoga što je zapravo šokantno, pa i opasno
Sada se i pojam „superćelije” zloupotrebljava, primećuje Jovan Čabrilo.
„Nažalost, moram da konstatujem da su mediji od kako smo 13. jula nesumnjivo imali superćeliju u Vojvodini počeli učestalo da koriste ovaj izraz i kada ne bi trebalo”, ocenjuje on. „Superćelija se može osmotriti isključivo vizuelno, posmatranjem, a pomoćno sredstvo mogu biti satelitski i radarski snimci. Mnogi su u poslednje vreme sebi dali za pravo da određuju tip oluja, a da se ne razumeju dobro u tu materiju.”
Kiše se opisuju kao potopi kada su se, prema nekim izmišljenim standardima, stvorili minimalni uslovi – a za to je neretko dovoljno da se u samo jednom dvorištu izlije kanalizacija.
Dodajte na to i VELIKA SLOVA, koja se tipično koriste za naglašavanje u naslovima i dobićete još dramatičniju sliku.
„Treba uzeti u obzir da osobe različitih psiholoških profila na lažno uzbunjivanje ne reaguju istovetno: neki se ozbiljno preplaše, kod drugih se rađa otpor, a treći ostaju potpuno ravnodušni”, kaže Đurđević. „Postoje i oni koji se kritički osvrnu na vesti – shvatajući da stanje jeste opasno, ali ne onoliko koliko se predstavlja”.
„Određenu odgovornost imaju i samozvani stručnjaci, na osnovu čijih postova na društvenim mrežama, mediji objavljuju upozorenja i kada to ne bi trebalo”, dodaje Čabrilo.
Ali preuveličavanje ne završava na granicama Srbije.
„Strani mediji se ne ponašaju ništa drugačije od domaćih, već rade po istim principima i sa istim ciljevima, veća posećenost, čitanost i zadržavanje na sajtu”, konstatuje dr Vladimir Đurđević.
Štaviše, jedna analiza sa američkog Univerziteta u San Hozeu pokazuje da su čitaoci toliko dugo i intenzivno izloženi „žutilu” da su na to oguglali i zapravo su se pooštrili kriterijumi za ono što percipiraju „šokantnim”.
dr Vladimir Đurđević, profesor na Fizičkom fakultetu u Beogradu
Ono što je prednost srpskog medijskog prostora, u smislu zauzdavanja senzacionalističkog pristupa novinarstvu, jeste njegova veličina.
Kako ocenjuje Đurđević, kod nas su najčitaniji deset do petnaest portala.
„Samim tim, u Srbiji nije toliko teško da se senzacionalizam stavi u prihvatljive, ili barem razumne, okvire. Pošto su uglavnom najproblematičniji naslovi – a ne tekst ili izjave meteorologa, posebno stručnih – smanjenje ove pojave je posao koji kod nas u delo može da sprovede petnaestak urednika.”
Njegov glavni savet medijima bio bi spuštanje lopte.
„Primera radi, kada Republički hidrometeorološki zavod izda najviši nivo upozoravanja, crveni meteo-alarm, poruke svakako treba da budu drastičnije. Ali kada nije, komunikacija treba da se ublaži. Ipak, čak ni u najekstremnijim situacijama, ne treba da se priča o ‘smaku sveta’ ili ‘paklu na Zemlji’.”
Međutim, za medije je informisanje o vremenu tek usputni zadatak – a Republičkom hidrometeorološkom zavodu i Sektoru za vanredne situacije jedno od osnovnih polja delovanja.
Dobar primer su sistemske poruke, preko kojih na telefon stižu i upozorenja i uputstva
Sudeći prema ocenama dr Vladimira Đurđevića, kod nas je problem što nemamo napredniji sistem upozoravanja.
„Sve se svodi na meteo-alarme i rad sajta Republičkog meteorološkog zavoda. Mada komuniciraju sa Sektorom za vanredne situacije, i to jeste na višem nivou u odnosu na komunikaciju sa širom populacijom, izazov nastaje kada informacije treba da se prenesu građanima.”
Sa Đurđevićem se slaže i Jovan Čabrilo: „Definitivno nam je potrebna jedna ‘nadgradnja’ sistema za upozorenja i najave.”
U tome bismo mogli da se ugledamo na prakse iz inostranstva.
Pored SMS poruka koje su možda i najintuitivnije rešenje, Đurđević predlaže i slanje sistemskih poruka. One se adresiraju ugroženim zajednicama zato što su vremenske nepogode i ekstremne temperature lokalnog karaktera.
Ovo je, kako priča naš sagovornik, u nadležnosti Republičkog hidrometeorološkog zavoda i Sektora za vanredne situacije.
A kako to izgleda u praksi?
„Reč je o obaveštenju koje mogu da prime praktično svi pametni mobilni telefoni. Ono se šalje sa repetitora na koji su pojedinci u datom trenutku registrovani – na ekranu se pojavi poruka i mobilni telefon ostaje zablokiran jedno vreme. Sadržaj takvih upozorenja i najava je unapred definisan u zavisnosti od opasnosti i sadrži instrukcije o tome kako se ponašati, gde se skloniti i koliko dugo biti na opreznosti.”
Jovan Čabrilo, urednik portala VojvodinaMeteo
To je moguće izvesti i drugim sredstvima: za stanovnike koji ne poseduju pametne mobilne telefone.
„U Americi na primer postoji radio na kojem se 365 dana u godini, 24 časa dnevno, izveštava o vremenu i to je važno zato što tako informacije stižu i do stanovništva u ruralnim krajevima, potencijalno bez pametnih mobilnih telefona. Uprkos tome što većinom nisu u pitanju okolnosti koje mogu da ugroze imovinu i ljudske živote, onda kada dođe do njih važno je da svako bude blagovremeno upozoren.”
Deo poduhvata upozoravanja moguće je preneti na medije – u obliku koji definišu, opet, Republički hidrometeorološki zavod i Sektor za vanredne situacije.
Tako bismo dobijali uputstva stručnjaka o tome kako da se maksimalno zaštitimo, ali ton bi bio odmereniji – bez velikih floskula koje, preteranom upotrebom, gube na značaju.
Nedostaje povezivanje ekstremnih prilika sa klimatskim promenama
Naši sagovornici uočavaju još jednu poteškoću informisanja o vremenskim uslovima kod nas, a to su i nedovoljni kapaciteti da se pokriju klimatske promene.
„Koliko sam uspeo da ispratim, s obzirom na to da smo često bili na terenu i uživo pratili superćelijske oluje, retki su bili tekstovi koji su ih povezivale sa klimatskim promenama, a još je manje onih koje su objašnjavali njihov nastanak i strukturu”, naglašava Jovan Čabrilo.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Klimatske promene u žižu interesovanja dospevaju periodično, kada se nešto veliko desi, a onda dolazi do višemesečnog zatišja.
„Nakon šest meseci na marginama izveštavanja, publika ‘zaboravlja’ ono što je prethodno čitala o klimatskim promenama. Bitna je konzistentnost zato što u međuvremenu mogu da se susretnu sa poluinformacijama i dezinformacijama što dovodi do konfuzije.”
Đurđević prekide i šumove u programu o klimatskim promenama u domaćim medijima pripisuje nedostatku vremena i specijalizovanih novinara u redakcijama.
„O tome se uči u hodu i stihijski, umesto da se rad na unapređenju znanja, kako samih zaposlenih tako i publike, odvija u kontinuitetu.”
Najzad, ni u ovom slučaju ne treba podleći senzacionalizmu i oslikavati sumornu sliku klimatskih promena.
„Nisu svi ishodi crni, a koji će se realizovati u budućnosti zavisi od uspešnosti čovečanstva u smanjenju štetnih emisija.”
