Srbija 2023, zemlja promenjene klime

Po aktuelnim merenjima, srednja globalna temperatura povećala se za oko 1,1°C u odnosu na predindustrijsko doba. Ali ovaj porast nije ravnomerno raspoređen – niti prostorno, širom planete, niti vremenski, tokom jedne godine.

Primera radi, u Srbiji, zemlja koja se nalazi u jednoj od globalnih „vrućih tačaka”, srednja temperatura povećala se znatno više od globalne, za 1,8 stepeni Celzijusa, a posebno su toplija leta, tokom kojih je zabeležen porast od čak 2,6°C.

Ali naravno, samo jedna ovakva brojka nije dovoljna da razumemo problem u kojem se nalazimo. Srećom, savremena meteorologija je puna upečatljivih podataka – uključujući i kada je u pitanju specifično Srbija. A ti podaci, kada se sagledaju zajedno, daju vrlo jasnu sliku, gotovo pa stručnu dijagnozu, promena u kojima živimo.

Pitanje koje se nameće je: promene u odnosu na šta? Mada se u nauci koriste različiti referentni okviri, najčešći period koji se uzima kao baza su godine između 1961. i 1990: u pitanju su  poslednje decenije pre nego što su se posledice klimatskih promena značajno ubrzale, ili poslednje decenije koje bismo, grubo rečeno, mogli da nazovemo „normalnim”.

Toplotni talasi su višestruko češći nego ranije

Primera radi, između 1961. i 1990. na teritoriji Srbije je u proseku bilo beleženo 0,7 toplotnih talasa u godini (toplotni talas je definisan kao najmanje šest uzastopnih dana sa izrazito visokim maksimalnim dnevnim temperaturama u odnosu na prosek).

Danas, ovaj podatak zvuči kao zaista davna prošlost. Naime, u poslednjoj deceniji ovaj prosek porastao je na čak 4 toplotna talasa godišnje, a u deceniji između 2011. i 2020. bilo je čak šest godina sa više od 4 toplotna talasa između januara i decembra. 

Toplotni talasi nisu ograničeni samo na vrele delove godine – oni se mere u odnosu na vrednosti dnevnih maksimalnih temperatura karakterističnih za taj period godine. Primera radi, i temperatura ispod 20 stepeni Celzijusa može biti deo toplotnog talasa – ako se dogodi u januaru. Ali oni jesu posebno značajni leti, i to posebno u urbanim sredinama. 

Naime, tada je posebno izražen fenomen toplotnog ostrva, tj. činjenice da temperatura vazduha na gradskim ulicama može biti znatno viša nego u parkovima ili šumama, zbog manje količine zelenila i načina zagrevanja betona i asfalta u odnosu na prirodna zemljišta. 

Izmerene vrednosti kažu da su temperature vazduha u gradskim jezgrima prosečno za oko 2°C više, ali kada su vedri dani i jako zagrevanje mogu biti čak i do 10 stepena Celzijusa više nego na zvaničnim mernim stanicama, koje se postavljaju na posebno odabranim lokalitetima upravo tako da „zaobiđu” ovakve lokalne varijacije. 

Međutim, u vreme velikih vrućina – koje su, kako govore podaci, znatno češće nego što su bile pre samo nekoliko decenija – upravo ovakve lokalne varijacije su ključan problem, jer razlika od nekoliko stepeni može za stanovnike naših gradova značiti razliku između „puke” neprijatne vrućine sa jedne, i ozbiljne zdravstvene opasnosti sa druge strane.

Tropski i vreli dani daleko su brojniji nego pre nekoliko decenija

Ako želimo da sagledamo samo konkretne vrućine, podaci su opet jasni.

U periodu 1961-1990. u oblastima nižih nadmorskih visina u proseku je bilo između 20 i 30 tzv. tropskih dana u toku jedne godine, to jest, dana tokom kojih je izmerena maksimalna dnevna temperatura preko 30°C. Onih još toplijih dana, tokom kojih temperatura u toku dana dostiže 35°C, bilo je samo par puta godišnje, i to samo u delovima Vojvodine i u dolinama reka kao što je Velika Morava.

Opet, danas je situacija znatno drugačija. Kada posmatramo prethodnu deceniju, prosečni broj tropskih dana u toku godine se udvostručio (naravno, u zavisnosti od lokaliteta – promena je veća u krajevima nižih nadmorskih visina).

Povećanje je još drastičnije kada su u pitanju vreli dani (preko 35°C). Naime, ovaj nekada redak i relativno lokalizovan fenomen izrazite vrućine u rano popodne postao je gotovo pa sezonska pojava. Mada je porast primećen u svim krajevima u kojima temperatura može da pređe 35 stepeni Celzijusa, u određenim regijama, kao što su nizije centralne i južne Srbije, zabeleženo je povećanje koje je veće od 10.

To je, još jednom – prosek. Naime, vrelih dana je u ovim krajevima u godišnjem proseku nekoliko puta više nego što ih je bilo pre samo nekoliko decenija.

Primećeni su višestruki porasti udela ekstremnih padavina – ali i sušnih perioda

Jedan podatak koji u struci često ponavljamo je: u Srbiji nije primećena neka relevantna promena u sumi godišnjih padavina. Ali njihov raspored jeste.

Pogledajmo, primera radi, ekstremne padavine, tj. dane tokom kojih padne više od 30 mm padavina. Nekada je udeo ekstremnih padavina na teritoriji Srbije bio 2,4 odsto (tačnije: u pitanju je udeo količine padavina koje padnu u toku onih dana sa ekstremnim padavinama, u odnosu na ukupne padavine u toku godine).

Danas su ekstremne padavine daleko veći deo ukupnih godišnjih padavina – štaviše, njihov udeo je i više nego dupliran, i prešao je 5,6 odsto.

Ovo nije posledica samo češćih ekstremnih padavina – već i sve manjeg broja dana sa prosečnim padavinama. Mada je suma godišnjih padavina minimalno promenjena u poslednjim decenijama, one su sve više skoncentrisane na ovakve povremene ekstremne vremenske događaje. 

A između njih? Sve je više suša.

Doduše, suše nije lako pratiti u Srbiji, jer ne postoji integralni pristup u praćenju suše sa indikatorima uzroka i uticaja, niti propisani set indikatora koji ukazuju na različite vrste suša (jačina suše ne zavisi samo od vremenskih uslova, već i od prirode i zahteva konkretnih lokaliteta). Ali moguće je dati dovoljno precizne procene.

Kako govore savremeni indikatori, u onom davno prošlom vremenu, od 1961. do 1990. godine, tokom samo 10% godina bila je zabeležena suša (ili drugim rečima: tokom tih trideset godina, u Srbiji su se dogodile tri godine sa sušom).

Tokom decenije od 2011. do 2020. godine suše su se događale, u proseku, svake druge godine. One nisu bile samo znatno češće, već i jače – izdvaja se suša iz 2012. godine koja je drastično uticala na društvo u celini, a posebno na poljoprivredu.

Ove brojke su neke od najbazičnijih pokazatelja realnosti klimatskih promena na ovim prostorima. Njih bi, u idealnom slučaju, javnost trebalo da usvoji, i da prati u narednim decenijama, kao što se prate i znaju sportski rezultati ili sastavi Narodne skupštine. Jer i ovi podaci će se u budućnosti menjati – a razlike će biti sve veće.

Treba, drugim rečima, da se prilagođavamo, ali ne čak ni na ove vremenske uslove koji su uveliko promenjeni, već na one vremenske uslove koji nas tek čekaju, kako ovaj 21. vek bude odmicao.