„Smatrajte to analognim vašem godišnjem sistematskom pregledu kod lekara.”
Ovako je Alan Sils, predsednik Američkog meteorološkog društva, slikovito opisao novi, 36. po redu izveštaj o stanju globalne klime.
Međutim, u ovom slučaju, pacijent nije čovek nego čitava planeta. A ni lekar nije samo jedan: na sveobuhvatnom pregledu ključnih klimatskih parametara za 2025. radilo je 625 naučnika iz šezdeset svetskih zemalja, predvođenih Američkim meteorološkim društvom.
Njihovi nalazi potvrđuju koliko je besomučna eksploatacija fosilnih goriva „izbacila iz koloseka” Zemljino zdravlje.
Sa 425,6 ppm (delova u milion), koncentracije ugljen-dioksida u prošloj godini bile su najviše ikada zabeležene.
Pre globalne fosilne zavisnosti, količina ovog gasa u atmosferi iznosila je oko 278 ppm. Drugim rečima, koncentracije ugljen-dioksida danas su za 53% više nego u predindustrijsko doba.
Čak i ako odemo stotinama hiljada godina u prošlost, prošlogodišnji nivoi zadržavaju titulu najviših.
Naime, na osnovu ledenih jezgara, naučnici su procenili koncentracije atmosferskog ugljen-dioksida za proteklih 800.000 godina – ni u jednom trenutku ovog geološkog vremenskog okvira, koji uključuje ledena doba (nizak CO2) i toplije interglacijale (viši CO2), koncentracije ugljen-dioksida nisu prešle 300 ppm, a kamoli se približile današnjih 425,6 ppm.
Štaviše, kako navodi Climate.us, porast ugljen-dioksida u poslednjih šest decenija je sto puta brži u odnosu na prethodna prirodna povećanja.
Ipak, ugljen-dioksid nije jedini čiji nivoi rastu u modernom dobu: isto se dešava i sa druga dva vodeća gasa sa efektom staklene bašte – metanom i azot-suboksidom koji su se takođe vinuli u rekordne visine.
Dok su koncentracije metana u 2025. dostigle neverovatnih 1935,7 ppb (delova u milijardu), gotovo se utrostručivši u odnosu na predindustrijsko doba, koncentracije azot-suboksida iznose 338,9 ppb, što je porast od 26%.
U 2025, emisije nastale sagorevanjem fosilnih goriva takođe su dostigle novi maksimum: procenjuju se na oko 10,3 milijarde tona ugljenika. To je nekada bilo potpuno nezamislivo – današnje štetne emisije fosilne industrije su preko tri puta više u odnosu na tri milijarde tona godišnje koliko se beležilo šezdesetih godina prošlog veka.
A upravo ove emisije glavni su krivac za obaranje i približavanje drugim neslavnim rekordima…
Kako pokazuje izveštaj, prošlogodišnja prosečna globalna temperatura površine mora bila je treća najviša u istoriji merenja dugoj 172 godine.
Uprkos tome što je tokom većeg dela 2025. u ekvatorijalnim delovima Pacifika bila prisutna La Ninja – hladna faza složenog prirodnog fenomena ENSO – okeanima ni to nije donelo preko potrebno „osveženje”: približno 87% površine okeana pretrpelo je bar jedan morski toplotni talas tokom 2025.
S druge strane, tek oko 26% površine okeana bilo je izloženo najmanje jednom naletu hladnoće.
Ali ovo ne treba da nas začudi… Okeani upijaju oko 90% zagrevanja usled štetnih emisija.
Samim tim, globalna količina toplote u okeanima nastavlja da raste. Njena vrednost, koja se meri od površine pa sve do dubina od čak dve hiljade metara, dostigla je nove rekorde u prošloj godini.
Prosečan globalni nivo mora bio je takođe rekordno visok, i to četrnaestu godinu zaredom. U poređenju sa 1993, kada su počela satelitska praćenja, mora su za oko 11 centimetara viša, čemu pored samog zagrevanja okeana, doprinosi i topljenje ledenih pokrivača i glečera.
Glečeri na kopnu tope se već skoro četiri decenije unazad, a četvrtu godinu zaredom, gubitak iznosi u proseku više od jednog metra vode. Koliko se nestanak kopnenih lednika ubrzao pokazuje sledeći podatak: prema procenama, oko 41% gubitka lednika od 1976. do danas desio se u poslednjoj deceniji.
Ni ledena prostranstva na južnom i severnom Zemljinom polu nisu ni u šta zavidnijoj poziciji.
Prošla godina bila je najtoplija za Antarktik od 1979, kada je počelo praćenje, dok je količina morskog leda bila ispod proseka.
Na Arktiku, koji se zagreva tri puta brže od globalnog proseka, bila je to druga najtoplija godina u poslednjih 126 godina. Dok zagrevanje i povećanje padavina u ovom području dovode do bujanja vegetacije u tundrama, odnosno tzv. ozelenjavanja Arktika, debljina morskog leda je u opadanju.
Kada je reč o sezoni oluja, na severnoj i južnoj hemisferi zabeleženo je 97 imenovanih tropskih ciklona. To je iznad proseka od 87 u periodu od 1991. i 2020.
Pet oluja dostiglo je kategoriju pet, odnosno najjače, katastrofalne nivoe, a tri od njih dogodilo se u severnom Atlantiku, računajući i uragan Melisa, jedan od najjačih atlantskih uragana ikada.
„To su recenzirani podaci koji daju globalnu sliku o tome gde se nalazimo u poređenju sa referentnim vrednostima – i koliko se stvari brzo menjaju”, napomenuo je Alan Sils, naglašavajući važnost ovog izveštaja za planiranje budućnosti.
Rezultati najnovijeg „sistematskog pregleda Zemlje” još jednom jasno ukazuju na to da se njeni vitalni znaci iz godine u godinu rapidno pogoršavaju. Da li ćemo u narednim godinama preokrenuti ovaj trend i konačno se usmeriti na ozdravljenje, ostaje da se vidi.
