Fotografija: Wikimedia / Sillerkiil / Attribution-Share Alike 4.0 International
Ubrzani razvoj poslednjih decenija doprineo je tome da ljudi ovladavaju sve većim površinama planete. Ovo je prouzrokovalo da priroda bude ispresecana antropogenim tvorevinama – od poljoprivrednih useva do staklenih oblakodera.
Zarad održanja biološke raznovrsnosti u doba rastuće urbanizacije i klimatskih promena, životinjama moramo omogućiti slobodno kretanje kroz njihova prirodna staništa. Prepreke na koje mogu da naiđu na svom putu, kao što su železničke pruge i nasipi, treba da budu otklonjene. To ne znači da treba da razrušimo sve što smo stvorili, već životinjama treba da se obezbedi veća ekološka povezanost npr. pomoću prirodnih koridora koji vode iz jednog u drugo stanište.
Šta je ekološka povezanost?
Postoji mnogo razloga zbog kojih vrste odlaze s jednog terena na drugo: svakodnevno kretanje, sezonske migracije, promena staništa, beg iz neodgovarajuće sredine ili potreba za prilagođavanjem na globalno zagrevanje. Ekološka povezanost na određenom području podrazumeva da su tamošnja staništa međusobno spojena i da je životinjama omogućen prelazak iz jednog u drugo stanište.
Ipak, ekološka povezanost u nekoj sredini može da bude narušena elementima koji fragmentišu oblast na dva ili više različitih delova. Razlikujemo fizičke ili nematerijalne elemente fragmentacije. U prvom slučaju radi se pretežno o komponentama koje su konstruisali ljudi npr. putevi, električni vodovi i brane, dok je u drugom reč o učestalosti prisustva ljudi, različitim vrstama zagađenja ili buci.
Upravo se fragmentacija predela smatra jednim od glavnih uzročnika gubitka biodiverziteta, te je jačanje ekološke povezanosti među ključnim koracima za očuvanje vrsta od izumiranja.
Kada se živa bića nesmetano kreću, ona imaju pristup svemu što im je potrebno za život. Rascepkanost pejzaža, rečnih sistema ili morskih zona može da dovede do ograničenja ili potpunog prekida kretanja životinja, pa samim tim i mogućeg ekološkog kolapsa zbog odsustva bitnih karika ekosistema.
Vrste mogu da izumru momentalno, ali najčešće do toga dolazi nakon dužeg vremenskog perioda – termin „dug izumiranja” odnosi se na vrste koje još nisu nestale, ali se predviđa da će do njihovog nestanka možda doći u budućnosti zbog promena u životnoj sredini.
Šta narušava ekološku povezanost?
Jasno je da ljudske aktivnosti mogu da naruše ekološku povezanost, a neke od mogućih posledica su apsolutna degradacija i slom staništa ili takmičenje za resurse i prostor između ljudi i životinjskog sveta. Ozbiljna barijera vrstama jeste infrastruktura.
Ograda na kopnu može da prepreči životinjskim vrstama njihov put ka vodi. Kada je reč o rekama, brane i druge barijere mogu da onemoguće ribama da otplivaju uzvodno kako bi se hranile ili razmnožavale. Buka koja dolazi iz ribarstva i brodarstva može negativno da utiče na vrste koje prelaze velike udaljenosti u okeanima kao što su kitovi.
Klimatska kriza, koju su takođe izazvali ljudi, doprinosi rastućoj neštašici resursa, češćim i intenzivnijim vremenskim ekstremima i zagrevanju i porastu nivoa mora. Vrste treba da se prilagode na sve nepovoljnije uslove ili da migriraju. Zbog toga je ekološka povezanost u doba promene klime još značajnija za njihovo preživljavanje.
Na primer, na određenoj teritoriji su se isušili vodni resursi ili životinje imaju manje plena. Ovo ih primorava na selidbu u okruženje koje im više odgovara. Bez ekološke povezanosti vrste će se prilično namučiti u ovom poduhvatu.
Ekološka povezanost je vrlo važna i iz perspektive ljudske vrste: samo povezanošću više prirodnih staništa osiguraćemo resurse od kojih zavisi i naš opstanak – svežu vodu, čist vazduh, plodno tlo, hranu.
Jedan od veoma intuitivnih primera fragmentacije staništa jeste krčenje šuma. Šumske površine bogate su florom i naseljavaju ih brojne životinjske vrste od jaguara do pandi, međutim korist od raskošnih zelenih krošnji seže mnogo dalje. Održanje života na našoj planeti zavisi od drveća i kilometrima daleko od njih.
Pored gubitka staništa i eventualnog izumiranja vrsta, ogoljeno zemljište, koje su nekada prekrivale šume, povećava pretnju od klizišta i poplava, zatim pridonosi isušivanju i smanjenju kvaliteta zemlje, ali i pogoršanju problema klimatskih promena.
Dobra vest i za životinje i za ljude jeste da i narušena ekološka povezanost može da bude unapređena.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Šta su rešenja?
Veoma korisno rešenje za povećanje ekološke povezanosti jesu prelazi za divlje životinje.
Četvrti najduži svetski auto-put nalazi se u Kanadi i dug je skoro 8 hiljada kilometara. Kroz Stenovite planine u nacionalnom parku Banf sredinom prošlog veka izgrađena je sekcija duga 82 kilometra. Tada se ovo činilo zanemarljivo u smislu ugrožavanja životinjskog sveta. Ali sve veća posećenost Banfa donela je više saobraćaja, a više saobraćaja – veći broj stradalih životinja u koliziji sa automobilima.
Iz tog razloga su 1996. godine, medvedi i druge vrste iz nacionalnog parka dobili 2 sopstvena prirodna nadvožnjaka u vrednosti od 3 miliona dolara. U kombinaciji sa ogradama, ove strukture za prelazak divljih životinja smanjile su nesreće i do 96%. Takođe, povraćene su kritične migratorne rute koje je auto-put blokirao.
Danas mreža prelaza u Banfu broji 6 nadvožnjaka i 38 podvožnjaka za divlje životinje. Prelaze koristi ukupno 12 vrsta među kojima su risovi, vukovi, jeleni i kojoti. Brojni naučnici pronalaze u ovom projektu izvor inspiracije i posećuju ga kako bi slične prakse implementirali u svojim zajednicama npr. za zaštitu tigrova u Aziji ili majmuna na Kostariki.
Pored ekološke povezanosti sisara, fragmentacija staništa ugrožava i insekte – i to pre svega u urbanim jezgrima. Da ste oprašivač u poseti nekom gradu, gde biste ručali, gde prespavali, a gde biste se našli sa pripadnicima svoje vrste? Norveška prestonica pobrinula se da urbane pčele kod njih pronađu verovatno najbolje restorane, hotele i mesta susreta – u Oslu je „napravljen” prvi auto-put za pčele.
Norveške organizacije, biznisi, škole i pojedinci obezbeđuju im stanice za hranjenje i skloništa. Cilj projekta jeste povezivanje prirodnih oaza u gradu među kojima su cvetne leje i zeleni krovovi. Stoga stanovnici širom Osla sade biljke bogate nektarom.
Drugi biološki najbogatiji rečni sistem globalno, odmah posle Amazonije, smešten je u dolini reke Mekong. Od ekosistemskih usluga ove reke zavisi 60 miliona ljudi, a voda između ostalog služi za navodnjavanje pirinčanih polja. Potreba za pristupačnom energijom dovela je do predloga za izgradnju velikih hidroelektrana na Mekongu i njegovim pritokama, a nekolicina već postoji.
Smatrajući da bi mnogo ogromnih brana stvorilo rizik za ribe i ugroženu vrstu delfina, ali i blokiralo protok sedimenata i nutrijenata, Svetska organizacija za prirodu (WWF) promoviše razvoj solarnih elektrana i vetroparkova, kao i baterija za skladištenje energije, kao alternativa hidroelektranama.
Pojeftinjenje investicija u solar i vetar stvara prostor da se regionalni ciljevi na polju obnovljivih izvora ispune bez narušavanja migratornih ruta i ometanja toka zemlje i organskih, hranljivih materija, navode iz WWF-a.
Kao što ste mogli da vidite, mnogo je izazova za biodiverzitet u doba kada priroda nestaje pod naslagama betona, a paralelno se dešava i porast srednje globalne temperature. Ali suživot ljudi i divljine je zapravo moguć, a nekada je sve što treba da uradimo da bismo im pomogli da zasadimo cveće.
