Možda ste se nekada susreli sa sledećim argumentom koji obezvređuje naučne činjenice o globalnom zagrevanju i apele za dostizanje karbonske neutralnosti:
„Ugljen-dioksid je hrana za biljke. Što ga ima više, to je naša planeta zelenija.”
Ova tvrdnja, koja dolazi iz redova klimatskih skeptika, u teoriji pije vodu – biljkama je danas dostupno više materijala za fotosintezu zbog čega neke od njih više rastu.
Međutim, s obzirom na to da je stvarnost života na Zemlji dosta kompleksnija, dejstvo ovog gasa sa efektom staklene bašte ne sme da se svodi isključivo na njegovu ulogu u „ozelenjavanju”.
Negativni efekti klimatskih promena koje nastaju kao posledica porasta količine ugljen-dioksida i drugih gasova sa efektom staklene bašte, od surovih toplotnih talasa preko izumiranja vrsta do topljenja leda, odnose prevagu nad tom jednom, uslovno rečeno, dobrom stranom – a povrh toga mogu i da je ponište.
Pojednostavljeno, CO2 na meniju drveća je isto kao krompir kod ljudi
Fotosinteza je jedan od najvažnijih bioloških procesa na našoj planeti – biljke koriste energiju sunca kako bi od prostog organskog materijala, CO2 i vode, sintetisale šećere. Fotosintezom obezbeđuju izvor hrane sebi samima, ali i svim ostalim živim organizmima, a kao nusprodukt nastaje kiseonik.
Eksploatacija fosilnih goriva dovela je do povećanja ugljen-dioksida što znači da je biljkama dostupna veća zaliha „namirnica” za fotosintezu. One zahvaljujući tome rastu brže – barem 95% njih. Ovaj fenomen se naziva fertilizacija, ili đubrenje, ugljen-dioksidom.
Ipak, situacija nije tako jednostavna. Daleko od toga.
„Taj momenat povećanog ugljen-dioksida u atmosferi je isto kao kada bi neko nama stalno služio krompir i onda bio začuđen što mi stalno mršavimo i generalno ne unosimo dovoljno proteina i minerala ili što smo slabi, što nemamo energije, što nismo raspoloženi”, slikovito je objasnila Tijana Jakovljević sa Geografskog fakulteta u Klima101 podkastu.
Podkast možete slušati na platformama Spotify, Youtube, Google Podcasts, Apple Podcast ili bilo kojoj platformi na kojoj slušate podkaste.
„Možda jedna stvar može da bude povoljnija po drveće zbog klimatskih promena, mnogo više brine što šume neće imati onoliko vlažnosti koliko je njima potrebno”, dodala je Jakovljević potcrtavajući da se u doba promena klime dešavaju sve češći vremenski ekstremi te se ekosistemi naizmenično suočavaju sa sušom i periodima obilnih padavina koje brzo oteknu.
Naposletku, šta nam vredi ako jedna šuma na Mediteranu ima veće listove ukoliko svakog trenutka može da je zbriše požar koji je zbog globalnog zagrevanja učestalija i razornija pojava zato što su uslovi sve sušniji, a temperatura sve viša? Pretnju stablima predstavljaju i motorne testere pošto je krčenje danas zastupljena praksa, a zbog porasta temperature šume i ostala vegetacija mogli bi da postanu izvori ugljen-dioksida zato što im sposobnost vezivanja CO2 opada.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Više ugljen-dioksida ne prija ni poljoprivrednim usevima
Glavni fokus teze o korisnim dejstvima CO2 jeste da većina poljoprivrednih kultura zbog fertilizacije ugljen-dioksidom raste više i eventualno ranije dostiže zrelost, što pogoduje industriji proizvodnje hrane. Ali ova perspektiva, između ostalog, zanemaruje da namirnicama istovremeno pada nutritivna vrednost.
Kako navodi Semjuel Mejers sa Univerziteta Harvard za Scientific American, prehrambeni usevi u kontekstu povećane količine CO2 gube velike količine gvožđa i cinka, a u žitaricama se takođe beleži i manje proteina.
Koncentracija ugljen-dioksida u vazduhu trenutno iznosi oko 420 ppm (parts per million), a za sredinu veka prognozira se njeno povećanje na 550 ppm. Ovo bi, prema procenama istraživača, moglo da prouzrokuje pad ključnih nutrijenata u hrani koji bi izazvao deficit cinka kod 150-200 miliona pojedinaca, kao i nedostatak proteina kod 150 miliona.
Ne moramo da gledamo decenijama u budućnost da bismo videli nepovoljne efekte CO2 na prinose sa njiva, voćnjaka i bašti – rod može da desetkuje suša kao što je to ove godine bio slučaj širom Evrope i Vojvodine.
Inače, Univerzitet iz Bostona je proračunao da je svojevrsno CO2 ozelenjavanje naše planete, od Arktika do umerenog pojasa, od osamdesetih godina prošlog veka potencijalno doprinelo obuzdavanju porasta srednje globalne temperature – i to za između 0,2 i 0,25 °C. Ovo je prilično ironično s obzirom na to da na neki način štetnim emisijama smanjujemo štetne emisije.
Ali, kako upozoravaju eksperti, ni fertilizacija ugljen-dioksidom neće trajati zauvek: sa Univerzitata u Stanfordu dolaze naučni dokazi da se povišene koncentracije CO2 posle 2050. neće pozitivno odražavati na rast vegetacije u kalifornijskim pašnjacima, ali će zato povišena temperatura koja nastaje kao rezultat te pojave imati negativan uticaj. Dok pojedini upozoravaju da je već sada trend ozelenjavanja u opasnosti da se preokrene.
Na kraju krajeva, treba imati u vidu da ne živimo u kontrolisanim uslovima plastenika gde nivoe CO2 možemo da podešavamo onako kako biljkama paše. Porast ugljen-dioksida na Zemlji utiče na mnogo više vrsta i ekosistema – i to pretežno negativno.
Samim tim, rečenica „CO2 je hrana za biljke. Što ga ima više, to je naša planeta zelenija.” previše je pojednostavljena. Ako ne želimo da prevarimo čitaoca, ona bi trebalo da glasi nekako ovako:
„CO2 je hrana za biljke. Što ga je bilo više u prošlosti, to je zelenilo u nekim delovima planete postajalo bogatije. Ali ozelenjavanje je tek jedan segment složene priče klimatskih promena kojima doprinosi sam ugljen-dioksid. Zbog štetnih emisija na Zemlji je sve toplije – temperatura je porasla za 1,2 °C u odnosu na predindustrijsko razdoblje iz čega su se izrodile brojne pretnje kako po vegetaciju, tako i po životinje i ljude. Stoga je, prema Pariskom sporazumu iz 2015, neophodno ograničiti dalji porast temperature na 1,5 °C.”
