Da li su protesti protiv naftne industrije otišli predaleko?

Foto: YouTube Screenshot (Just Stop Oil)

Kralj Čarls III umrljan čokoladnom tortom – ovakva konstatacija može da vas navede na pomisao da su paparaci fotografisali pripadnika britanske kraljevske porodice kako uživa u desertu.

Međutim, realnost je nešto drugačija. Voštana figura kralja Čarlsa III iz londonskog muzeja Madam Tiso našla se na udaru organizacije Just Stop Oil čiji su aktivisti ranije ove nedelje bacili čokoladnu tortu u lice britanskog monarha. To jest u lice njegove realistične statue.

No, u proteklom periodu nije stradao samo Kralj Čarls III: Klod Mone je u muzeju Barberini u Potsdamu našao se prekriven krompir pireom, dok je na Vinsenta van Goga u Nacionalnoj galeriji u Londonu bačena supa od paradajza.

Krivci su isti – organizacija Just Stop Oil. Motivi takođe – skretanje pažnje na potrebu za obustavljanjem eksploatacije fosilnih goriva. 

Za ili protiv?

Razjareni i razočarani mladi ljudi svoju rezigniranost prema vladama i korporacijama demonstrirali su kroz akt kvazi-destrukcije kako bi isprovocirali reakciju uljuljkane javnosti.

Uprkos tome što bi letimični pregled naslova možda mogao da nas zavara da smo u nepovrat izgubili Moneovo i van Gogovo zaveštanje, nismo.

Da bismo zauzeli poziciju apologete ili neumoljivog sudije protesta, moramo prodreti dublje od oružja, odnosno krompir pirea i supe od paradajza, kao i samih meta – moramo razmisliti o tome koji je nivo uništavanja, kolika su stradanja i – nadasve – koje su poruke koje takvi incidenti nose.

Nivo uništavanja: nikakav. I Moneova slika „Stogovi sena” i van Gogova slika „Suncokreti” nalazile su se pod zaštitnim staklom i ubrzo nakon događaja ponovo su izložene, a aktivisti su kazali da su toga bili svesni pre samog čina. Podsećanja radi, Zemlja nema takvu vrstu zaštite od klimatske krize.

A kolika su stradanja? Otprilike jednaka kao i nivo uništavanja. Osim ako u stradanja ne uračunamo potrešenost kulturno osvešćenih građana koji veću vrednost predaju naslikanom senu i poljima suncokreta u odnosu na sumornu budućnost koja nam visi nad glavama – a u kojoj eventualno u realnosti ne bude ni jednog ni drugog. Globalno zagrevanje i prateće pojave nezavisno od aktivista već danas i sami urušavaju drevnu umetnost i popularne istorijske znamenitosti, ali to ostaje na marginama izveštavanja.

Na kraju krajeva, šta su vinovnici hteli da nam poruče? Najkraće rečeno – samo zaustavite naftu (Just Stop Oil).

Zaista, organizacija hoda na tankoj liniji – pa čak i ako ste do jednog trenutka podržavali njihove ekstremne akcije, postoji šansa da vam u jednom trenutku dozlogrde i da se priklonite suprotnom taboru koji ih osuđuje, da li zato što su otišli korak bliže nasilju koje bi moglo da izazove realne gubitke ili zbog preteranog nivoa nepoštovanja kulturno-umetničkog stvaralaštva. Ili pak jer su se okomili na jednu od vaših omiljenih slika.

Tako jedna od njihovih najnovijih egzibicija uključuje pokušaj jednog aktiviste da zalepi glavu za sliku Johanesa Vermera „Devojka sa bisernom minđušom” u Muzeju Maurichejs u Hagu. 

Jedan od aktera je tom prilikom izjavio: „Kako se osećate kada se nešto prelepo i neprocenjivo naizgled uništava pred vašim očima? To je isti osećaj koji vas obuzme kada posmatrate uništenje planete.”

Restauratori su u međuvremenu potvrdili da je i ovo delo ostalo netaknuto, a korišćenje reči „naizgled” u prethodno navedenom pitanju potencijalno upućuje na to da je i organizacija Just Stop Oil bila svesna da će i „Devojka sa bisernom minđušom” ostati bezbedna tokom njihovog agresivnog performansa.

Da li mrzimo igrača ili igru?

Ipak, ostaje veliko pitanje: da li su svojim aktom aktivisti postigli suprotno od nameravanog? Jesu li time narušili kredibilitet pokreta za klimatsku akciju? Oni su svoj bes i frustraciju ispoljili na zaostavštini velikih istorijskih ličnosti – nečemu što mnogi posmatraju kao sveto.

Uostalom, zar uspeh aktivizma u velikoj meri ne zavisi od toga kako ga javnost percepira? 

„Mislite da ta dečurlija znaju šta rade?” „Idioti!” „Ovi ljudi zajednički nemaju dve moždane ćelije.” „Ništa nije važno osim njihovih uskogrudih verovanja.”

Ovo su samo neki od komentara koji su poslednjih dana osvanuli na društvenim platformama. Ali – primetićete da je osuda usmerena na same počinioce, a ne na njihovu ideju vodilju.

Eksperimenti koje je sproveo profesor Kolin Dejvis, kognitivni psiholog, sa studentima Univerziteta u Bristolu na temelju ranijih protesta pokazuju da radikalizam ne razvodnjava javnu podršku misiji.

Naime, istraživači su testirali vezu između stavova ispitanika o samim ljudima koji protestuju i perspektive na njihove ciljeve. Ukoliko potpora javnosti zavisi od toga kako se osećaju prema aktivistima, onda njihovo negativno predstavljanje sa sobom povlači manju podršku zahtevima samog protesta.

Ali prema oceni autora ogleda, loša reputacija aktivista nije imala uticaj na ono za šta se zalažu. Javnost kao da govori: „Podržavam vaše ciljeve, ali mi se ne sviđaju vaše metode.”

Ili kako je jedan korisnik Reddit-a ironično i deskriptivno napisao: „Sada sam za rak, zato što je jedna dobrotvorna organizacija protiv raka proneverila sredstva.”

Organizacije pre svega žele da dopru do indiferentnih ljudi – kako među donosiocima odluka i rukovodiocima velikih kompanija, tako i građana. Tada se nađu u svojevrsnoj aktivističkoj dilemi između umerenog delanja koje će biti manje ispraćeno i vandalizma koje će imati jači odjek.

Militantni potezi nesumnjivo dobijaju ogromnu medijsku pažnju i pokreće se rasprava. Ali vlada zabrinutost da je diskusija usmerena upravo u pravcu: da li smo za ili protiv? Umesto da se priča o povodima: šta su akteri želeli da postignu i zbog čega je to bitno?

Međutim, čak i kada se prvobitno podelimo u pro i contra tabore, primetno je da protesti igraju određenu ulogu u postavljanju agende – iako ne mogu da oblikuju način na koji razmišljamo o određenoj temi, mogu da se odraze na to o čemu razmišljamo. A uz veću vidljivost, dolazi i veće kolektivno promišljanje.

Zašto toliko štitimo prošlost, a premalo budućnost?

Čovek je u suštini relativno pasivno biće. Uprkos tome što mislimo da imamo određenu slobodu izbora, svoje odluke često donosimo potpuno nesvesno.

Koliko puta ste se pretplatili na neki opskurni njuzleter samo zato što ste zaboravili da odštiklirate opciju Subscribe pri logovanju na vajfaj internet u kafiću? Zašto u preko 90% slučajeva u prodavnici birate iste namirnice? Kako to da se sa posla kući stalno vraćate poznatim putem? 

Slično kao mnogi ušuškamo se u status kvo, ponašamo se po difoltu. Ma kako odlučili da doprinesemo poboljšanju stanja životne sredine – to daje signal da nešto ozbiljno ne štima i da nas to uznemirava preko granica podnošljivosti jer smo odlučili da se odreknemo svojih ustaljenih obrazaca: bilo da to uradimo odlaskom na Klimatski marš ili lepljenjem glave na sliku. 

Napadi na ustanove kulture zapravo nisu najdrastičniji podvizi protivnika nafte. Štaviše, pojedinci su odlučili da ruku dignu na sebe. Dvojica klimatskih aktivista su se zapalili, a zbog pretpljenih povreda su i preminuli.

Sve ovo rasvetljuje koliko strah zbog globalnog zagrevanja podriva mentalno zdravlje stanovništva. Vapaj za pomoć je tu – bez obzira na to da li ga šapućemo, izgovaramo ili histerično uzvikujemo. Na vladama i korporacijama jeste da smanje opasnost u kojoj se nalazimo, a samim tim i eko-anksioznost i nemoć koju, manje ili više, osećamo.