Prošlo je skoro dva meseca otkako su Sjedinjene Američke Države i Izrael napali Iran, a ovaj rat izazvao je potres kakav globalno tržište fosilnih goriva ne pamti još od energetske krize sedamdesetih godina.
Glavno poprište je Ormuški moreuz – strateški koridor kroz koji prolazi između petine i četvrtine svetske nafte. Međutim, ovaj ključni prolaz danas je postao opasno „usko grlo”. Umesto da energenti i ostala roba nesmetano plove ka svetskim tržištima, u jeku sukoba na Bliskom istoku, tankeri nafte i brodovi sa kontejnerima stoje u mestu. Posledice su nestašice, vrtoglava poskupljenja i nagle oscilacije cena nafte i gasa.
Najteži udarac nove krize trpe zemlje Azije, koje troše preko 80% nafte i gasa iz Ormuškog moreuza. Čak i ako se tenzije smire već sutra, Međunarodna agencija za energetiku (IEA) procenjuje da mogu proći dve godine pre nego što proizvodnja energenata na Bliskom istoku dostigne visoke predratne nivoe.
Suočene sa novonastalim okolnostima, mnoge azijske zemlje traže izlaz – primarni cilj je momentalno smanjenje potrošnje energenata i energije. Neke metode su dobro poznate, dok su druge manje konvencionalne.
Kako zemlje u jugoistočnoj Aziji smanjuju potrošnju?
Kada se zalihe nafte mere danima, a cene na berzama divljaju, tradicionalna ekonomija prestaje da važi – na scenu stupa kreativna borba za svaki litar goriva i kilovat-čas.
Širom jugoistočne Azije, vlade više ne apeluju samo na ekološku svest, već uvode često nesvakidašnje mere kako bi sprečile totalni kolaps sistema. Od svođenja saobraćaja na „par-nepar” do praznih kancelarija i škola, pa čak i novih pravila oblačenja kako bi se smanjila upotreba klima-uređaja, region pokušava „kupi vreme” i produži trajanje resursa radikalnom promenom životnih navika.
Tako je već 7. marta, u prvoj nedelji sukoba u Iranu, Mjanmar uveo sistem vožnje „par-nepar” kako bi drastično smanjio potrošnju na pumpama. Prema ovom pravilu, koje je verovatno poznato našim starijim čitaocima iz vremena energetske krize u bivšoj Jugoslaviji, vozila sa parnim brojem na registarskim tablicama mogu učestvovati u saobraćaju i točiti gorivo samo parnim datumima, dok je neparnim danima red rezervisan za – neparne registracije. Od ove restrikcije izuzeta su samo hitne službe, javni prevoz i kamioni koji prevoze osnovne životne namirnice, ali i električna vozila.
Za službenike u javnoj upravi, srede u Mjanmaru rezervisane su za rad od kuće.
U susednom Laosu, deca u škole odlaze tri dana nedeljno. Ako kriza potraje, ustanovama bez odgovarajuće infrastrukrure za online nastavu mogla bi da bude dozvoljena privremena obustava rada, dok će škole sa neophodnim kapacitetima preseliti časove u digitalni prostor.
Pored reorganizacije školstva, Laos spas traži i u tehnološkoj tranziciji: u okviru hitnih mera za smanjenje potrošnje, zemlja snižava takse za registraciju i servisiranje električnih vozila za 30%, dok za isti procenat povećava namete za automobile na fosilna goriva.
A šta obući za posao kada energetska kriza diktira temperaturu u kancelariji?
Na Tajlandu su odgovor pronašli u ležernijem stilu: kako bi se uštedela struja na klima-uređajima, dok temperature napolju prelaze 30 °C, državna administracija je dobila „zeleno svetlo” za košulje kratkih rukava i rad bez kravate. Paralelno sa tim, hlađenje u vladinim institucijama ograničeno je na umerenih 26 do 27 stepeni.
Ipak, promena dres-koda je samo vrh ledenog brega. Tajlandska vlada je, u pokušaju da dodatno rastereti budžet, obustavila većinu inostranih putovanja za svoje činovnike, dok je u zgradama ministarstava upotreba liftova svedena na minimum.
Poziv na štedljivost nije stao na državnim kancelarijama – upućen je celokupnoj javnosti. Upečatljiv primer solidarnosti stigao je iz televizijskih studija, gde su čak i voditelji vesti skinuli svoje sakoe pred kamerama, šaljući jasnu poruku koliko je doprinos za svaki nepotrošeni kilovat-čas važan.
Tajlanđani ozbiljno razmatraju i još strože mere koje bi direktno promenile izgled gradskih ulica – od prigušivanja bilborda nakon 22 časa do ranijeg zatvaranja benzinskih stanica.
Klima-uređaji nalaze se i u središtu težnji Singapura ka smanjenju potrošnje. Iako je osnivač modernog Singapura, Li Kuan Ju, svojevremeno proglasio klima-uređaj najzaslužnijim za efikasnost nacije u tropskim uslovima, grad-država sada menja kurs.
Zbog prekida lanaca snabdevanja kroz Ormuški moreuz, odakle stižu dve trećine njihove sirove nafte, vlada je naložila ograničenje hlađenja u javnim zgradama na najmanje 25 °C. U zemlji gde se u kancelarijama i tržnim centrima često nose džemperi zbog ekstremnog hlađenja, ovakva odluka predstavlja istorijski zaokret. Uz prelazak na LED rasvetu, pametne senzore i podsticanje građana da koriste ventilatore i javni prevoz, Singapur pokušava da zaštiti svoju ekonomiju, svestan da svaki stepen više na termostatu smanjuje potrebu za energijom za oko 10%.
I druge azijske države takođe su posegnule za radikalnim rešenjima. Šri Lanka je uvela stroge restrikcije goriva uz prelazak na četvorodnevnu radnu nedelju, dok su vlasti u Vijetnamu apelovale na poslodavce da radnike vrate na rad od kuće kako bi se izbeglo svakodnevno putovanje i dodatno trošenje energenata u poslovnim zgradama.
Na Filipinima, državi koja je gotovo potpuno zavisna od uvoza sa Bliskog istoka i posebno osetljiva na porast cena, otišlo se i korak dalje. Ovo je prva zemlja na svetu koja je zbog aktuelne energetske krize proglasila vanredno stanje krajem marta kako bi osigurali stabilnost snabdevanja.
Deklaracija, koja će ostati na snazi godinu dana, daje vladi široka ovlašćenja – od direktne nabavke goriva uz plaćanje unapred do oštrih kazni za gomilanje zaliha i manipulaciju cenama. Formiran je i poseban komitet čiji je zadatak da osigura kretanje ne samo goriva, već i hrane i lekova, jer se kriza sa moreuza ubrzo prelila na sve vitalne grane ekonomije.
Sa zalihama nafte koje mogu da se iscrpe za manje od dva meseca, Filipini grozničavo traže izlaz.
Međutim, situacija na ulicama Manile daleko je od mirne. Dok vlada pokušava da ublaži udarac subvencijama za vozače i besplatnim prevozom za radnike, sindikati i udruženja potrošača odgovaraju štrajkovima. Oni tvrde da su ove mere samo „flaster na duboku ranu” i zahtevaju radikalnije poteze poput ukidanja akciza i poreza na gorivo.
Bunt je rezultat poskupljenja koji uveliko zagorčavaju život mnogima. Elmer Karaskal, pedesetosmogodišnji vozač džipnija – specifičnih vozila koja čine okosnicu transportnog sistema na Filipinima – ispričao je za Gardijan da su mu se prihodi dramatično smanjili i da su, od početka rata, pali za više od polovine, ostavljajući ga sa nedovoljno novca čak i za hranu.
Deset milijardi dolara pomoći od Japana
Obračunavajući se sa energetskom krizom, mnoge zemlje uvele su privremene subvencije i ograničenja cena.
Ali stručnjaci upozoravaju da ovo nikako nije izvodljivo na duge staze: iz konsultantske kuće Eurasia Group navode da su te mere „teško održive na period duži od mesec-dva” usled budžetskih pritisaka. Primera radi, subvencije za dizel koštaju tajlandsku vladu skoro 30 miliona dolara – dnevno.
S obzirom na to da su nacionalne kase pod ogromnim pritiskom, u pomoć priskače Japan. Premijerka Sanae Takaiči najavila je prošle nedelje paket finansijske podrške od deset milijardi dolara namenjen njihovim susedima, pre svega u jugoistočnoj Aziji, za hitnu nabavku sirove nafte i naftnih derivata. Ova pomoć okvirno pokriva godišnji uvoz nafte svih zemalja članica Asocijacije nacija jugoistočne Azije (ASEAN).
Ni sam Japan nije u zavidnom položaju: sukob na Bliskom istoku prilično je okrnjio nacionalne zalihe nafte. Na kraju 2025, „zemlja izlazećeg sunca” imala je dovoljno energenta da se pokrije 254 dana domaće potrošnje, ali je proteklog meseca u opticaj pustila rekordnih 50 dana rezervi, a najavili su i dodatnih 20 dana nafte za početak maja.
Svi potezi o kojima je do sada bilo reči služe za „gašenje požara” i stabilizaciju u datom momentu. Ipak, azijske ekonomije su svesne da im je potrebna trajna nezavisnost i veća otpornost na geopolitička dešavanja i skokove cena.
Iako je direktor Međunarodne agencije za energetiku (IEA) aktuelni sukob u Iranu opisao kao globalno „najveću pretnju po energetsku sigurnost u istoriji”, ova kriza je samo poslednji u nizu „poziva na buđenje” poslednjih nekoliko godina. Slični obrasci ranjivosti ispoljavali su se tokom pandemije koronavirusa, a naročito nakon izbijanja rata u Ukrajini, potvrđujući da oslanjanje na daleke i nestabilne koridore fosilnih goriva više nije opcija.
„Hoću da sve bude električno!”, izjavio je predsednik Indonezije, Prabovo Subianto, govoreći o planu da se do sredine veka u potpunosti elektrifikuje drumski saobraćaj u cilju smanjenja zavisnosti od uvoza.
Prabovo je pred državu postavio i veoma ambiciozan cilj u energetskoj tranziciji: Indonezija treba da dostigne 100 gigavata solara do kraja 2028. godine. Da bi se to ostvarilo, solarni kapaciteti zemlje moraju se uvećati skoro 70 puta u odnosu na sadašnjih 1,49 gigavata – i to za svega tri godine.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
Indonezija nije usamljena u ovom jurišu na obnovljive izvore. Širom regiona, projekti se ubrzavaju: Vijetnam ulaže 190 miliona dolara u tri solarne elektrane i vetropark, Filipini po hitnom postupku guraju 22 nova projekta zelene energije, dok Kina u Kambodži gradi hidroelektranu vrednu milijardu dolara.
Aktuelna kriza i „fosilni rat” opet su ogolili važnost nezavisnosti u snabdevanju energijom, ali i to koliko su nafta i gas, kao resursi, duboko nestabilni i podložni geopolitičkim potresima.
