Kako bismo opisali Srbiju danas?
Srbija je zemlja prirodnih bogatstava koja se često žrtvuju zarad kratkoročne koristi.
Srbija je zemlja u kojoj već decenijama vlada „divlja” gradnja – gradnja koja nije prilagođena nama, koji u njoj živimo, već investitorima.
Istovremeno, Srbija je i zemlja sa najprljavijom elektroenergetikom u Evropi, mereno u emisijama CO2 po proizvedenom kilovat-času. Naše termoelektrane nisu samo izvor emisija ugljen-dioksida, već i veliki činilac u katastrofalnom stanju kvaliteta vazduha u zemlji.
U Srbiji, poljoprivredni gubici usled suša mere se u milijardama evra – samo ove godine, gubitak prinosa samo kukuruza nas je koštao najverovatnije više stotina miliona evra.
Srbija je zemlja koja se ovim, i mnogim drugim sada već hroničnim ekološkim, socijalnim i ekonomskim problemima jednostavno ne bavi sistemski. Ali to ne mora da bude tako.
Dok država po mnogo čemu „tapka u mestu”, naši stručnjaci se već godinama bave ovim ključnim problemima: procenjuju njihove razmere i analiziraju uzroke, osmišljavaju i porede rešenja, predviđaju posledice…
Osnovna poruka je: naše društvo ne mora da izgleda ovako. Promene se ne mogu napraviti preko noći, ali se sa promenama može početi koliko sutra – a ovo su samo neka rešenja koja bi naše društvo učinila zdravijim i čistijim, održivijim, ali i bogatijim, bezbednijim i komfornijim, posebno u doba rastućih posledica klimatskih promena.
Priroda nije samo tu da je zaštitimo, već da od nje i naučimo
Po udelu zaštićenih područja u odnosu na ukupnu teritoriju zemlje, oko 8%, Srbija se nalazi na samom začelju Evrope.
Takvo stanje se ne menja već godinama: primera radi, Srbija je prethodnih godina „najavila” da će zaštićena područja Stara planina i Kučaj-Beljanica postati novi nacionalni parkovi – ali to je za sada ostala samo najava koju je, po svemu sudeći, u ovim uslovima nemoguće sprovesti u delo.
Istovremeno, naše bukove šume nisu deo evropske mreže zaštićenih bukovih šuma upisanih u Unesko listu svetske baštine, iako je Srbija pokušavala da ih uključi.
Razlog neuspeha je: Unesko nije bio ubeđen da bi naše bukove šume bile zaštićene od krčenja.
Dok projekti zaštite stoje zaglavljeni, stručnjaci i aktivisti vrše važna istraživanja prostora koji bi mogli – ili bi trebalo – da budu zaštićeni, kao što su Malka Golaja (mesto budućeg rudnika bakra), bara Reva (poslednja prirodna oaza Beograda) ili Duboka bara (koja je raskrčena radi izgradnje solarne elektrane).
Ali stručnjaci nam ne ukazuju samo na nove, nama često nepoznate predele koji kriju bogatstvo biodiverziteta, već i na načine na koje možemo da učimo od prirode, umesto što samo pokušavamo da je potčinimo.
Primera radi, jedno domaće istraživanje je pokazalo da, u zaštiti od poplava, pošumljavanje i obnova plavnih površina mogu biti ekonomski isplativije rešenje od izgradnje ili dogradnje nasipa.
Sve su jasnije prednosti „zelene” naspram „sive” infrastrukture – ako uspemo da na pravi način procenimo koristi koje imamo, to jest tzv. ekosistemske usluge koja nam pružaju šume, reke, vlažna staništa…
U pitanju je važan uvid i promena perspektive: ako nam je u prvom planu javni interes, onda zapravo ne postoji „sukob” između zaštite prirode i ekonomskog razvoja. Možemo, i treba da imamo oba.
Kako bi izgledali gradovi kada bi se razvijali po meri čoveka?
Investitorski urbanizam promenio je lice naših gradova, posebno Beograda, a samim tim je promenio naše živote i naše svakodnevne navike na načine kojih često nismo ni svesni.
Naši gradovi su leti pregrejani, sa učestalim tropskim noćima i vidnim mikroklimatskim razlikama među stambenim blokovima; investitorski urbanizam narušio je naše prirodno okruženje i učinio nas, između ostalog, ranjivijim na poplave i druge nepogode.
Dok posmatramo kako se narušava kvalitet života u gradu, svedoci smo rešenja koja sprovode gradovi širom sveta, uključujući evropske metropole kao što su Beč, Pariz ili Barselona, u kojima se razvijaju zeleni koridori, ograničava saobraćaj, prave tzv. klimatska skloništa…
Ali ne moramo da gledamo vani da bismo našli primere dobre prakse: i sam Beograd je nekada bio progresivan, kako u svojim planovima razvoja tako i u inicijativama urbane sadnje.
Danas, naši stručnjaci i istraživači uporno rade, zamišljaju i planiraju kako bi naši gradovi mogli da izgledaju – samo što se za zapravo sprovođenje ovih planova čeka adekvatna politička volja.
Primera radi, Plan generalne regulacije zelenih površina Beograda je još 2019. godine predvideo širenje zelenih površina u gradu za oko 8000 hektara, uz čitav niz planiranih politika koje bi usmeravale buduću gradnju i razvoj prestonice.
On je u međuvremenu najvećim delom ignorisan – ali kako bi izgledao Beograd da se jedan ovakav ambiciozan plan već šest godina dosledno primenjuje?
Stručnjaci nam govore ne samo da treba da napustimo ugalj – već i zašto i kako to treba da uradimo
Neupitno je: ugalj zagađuje naš vazduh, našu vodu i naše zemljište.
Teško je proceniti sveukupne posledice naše zavisnosti od uglja, ali makar se oko toga razvio konsenzus sa kojim se čak i država Srbija slaže: vreme je da se ovaj energent napusti u korist čistijih, održivih izvora energije.
Ali dok se u Srbiji događaju upitni projekti razvoja obnovljivih izvora, kao što su Samoš i Brebex, naši stručnjaci nude jednu drugačiju sliku: potencijal za izgradnju solara koji ne ugrožava našu okolinu, uključujući i predloge za konkretne lokacije za njihovu izgradnju.
Mi znamo šta treba da gradimo, znamo čak i kada i gde.
Istovremeno, naši stručnjaci objavljuju studije i preporuke za pravedne i dosledne politike razvoja institucije kupac-proizvođač, koja u Srbiji beleži uporan rast i pored nesigurnosti usled čestih promena pravila i propisa.
Koliko je promena moguća govore i iskustva zemalja u okruženju, koje su poslednjih godina u velikoj meri transformisale svoje elektroenergetske sisteme. Neke zemlje, kao što je na primer Grčka, su za oko 20 godina od situacije slične našoj stigle do zatvaranja poslednjih aktivnih termoelektrana.
Susedna Bugarska je za samo par godina od „nule” stigla na gotovo vodeću svetsku poziciju kada su u pitanju kapaciteti baterijskog skladištenja – što joj je omogućilo da postane regionalni faktor stabilnosti mreže u vreme energetske krize.
Možemo, drugim rečima, da biramo od koga ćemo učiti i na kojim lekcijama.
Poljoprivreda se može spasiti iz „gubitničke” pozicije
Ove godine, suše su još jednom uništile prinose kukuruza, soje, suncokreta i šećerne repe. Samo gubici u kukuruzu se mogu proceniti na više stotina miliona evra.
Naravno, ne možemo sami da sprečimo sve češće i intenzivnije suše – to je deo sporog, globalnog projekta zaustavljanja emisija CO2 u kojem možemo biti samo mali deo.
Ali ono što možemo da uradimo jeste da se prilagodimo novim uslovima. A to je jedino moguće uz detaljno naučno znanje i doslednu primenu višegodišnjih programa i planova.
Primera radi, jedno rešenje koje može ojačati otpornost naše proizvodnje je organska poljoprivreda, čije dugoročne prednosti se u ovom trenutku ispituju na jednoj važnoj oglednoj farmi u okolini Novog Sada.
Organska poljoprivreda je više od puke oznake na ambalaži: u pitanju je skup praksi koji mogu spasiti naše zemljište od degradacije.
Naši naučnici razvijaju i pilot programe tzv. regenerativne poljoprivrede, kao i „žive laboratorije” na kojima se susreću naučnici, poljoprivrednici, privreda i lokalna uprava zajedno rešavaju lokalne probleme sa zemljištem. Istovremeno, nedavno smo prvi put videli i konkretne predloge kako sistem osiguranja može biti reorganizovan tako da zaista pomaže poljoprivrednim proizvođačima u Srbiji.
U pitanju su raznoliki programi, planovi, studije i rešenja – na politici je da ih ujedini u integralnu viziju koju bi Srbija mogla da prati u budućnosti, u korist svih nas.
Tu se nazire još jedan problem.
Poslednjih godina, Srbija je usvojila čitav niz važnih strateških dokumenata: Plan prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, Integrisani nacionalni klimatski i energetski plan, Strategiju niskougljeničkog razvoja, Program zaštite vazduha… Usvojila je, između ostalog, i Zakon o klimatskim promenama i Zakon o porezu na gasove sa efektom staklene bašte.
Ali je u njihovom usvajanju, koje se često završavalo samo na papiru, umnogome zaboravila na njihovu suštinu.
Naime, ako želimo čistije i održivije, bogatije i sigurnije društvo, na tome moramo raditi dugoročno i sistemski. Strateški dokumenti su tu ne da ispunjuju međudržavna obećanja, da omogućuju zajmove i pretpristupne pregovore, već da vode proces promene i razvoja društva.
Ako zaista želimo da upravljamo razvojem Srbije, naši strateški dokumenti moraju biti zasnovani na naučnom znanju, usklađeni, pravični, otvoreni za učešće stanovništva, ali moraju biti i konkretni, sa jasnim ciljevima i aktivnostima njihovog ostvarenja.
I na kraju, oni moraju i da se zaista sprovode, dosledno, jer samo na taj način možemo proceniti da li radimo prave stvari i šta je potrebno korigovati. Biće potrebne godine, ali sledeći ovakav obrazac, koji naša nauka već decenijama uokviruje, možemo videti pozitivne promene u godinama koje dolaze.
