Na jednoj beloj zgradi u Ulici Beogradskog bataljona na Banovom Brdu u Beogradu stoji crvenim sprejom nehajno ispisan grafit „I dok ja topim se, ti sve hladnija, ali klima je promenljiva”. Uprkos tome što je vrlo verovatno autor ciljao isključivo na odnos između njega i njegove drage, bez ikakve namere da se dotakne odnosa čoveka prema planeti, sigurno se nađe pokoji prolaznik koji pomisli: „Aha, klimatske promene!”. Postoji nešto u toj jednostavnoj igri rečima: topljenje, hladnoća, promenljivost klime… Ukoliko ste imalo upoznati sa materijom, ta misao i prateća zabrinutost potencijalno instiktivno iskoče iz vaše podsvesti.
Ako jedan ispis, rođen bez ikakve želje da pokrene (pod)svest ljudi o globalnom zagrevanju, ima takav potpuno nameravan uticaj na makar jednu osobu, koliki tek doseg imaju poznati umetnici današnjice koji stvaraju svoja dela u cilju skretanja pažnje javnosti na ove probleme.
Klimatske promene su bitna i inspirativna tema za sve, od slikara i muzičara, preko vajara i književnika, do arhitekti i plesača. Njima se bave i poznati predstavnici sedme umetnosti, filma. Stoga predstavljamo „7 za 1 i po”: 1 sliku, 1 pesmu, 1 skulpturu, 1 knjigu, 1 zgradu, 1 plesni performans i 1 film koji su nastali kao upozorenje čovečanstvu zašto bi trebalo da zaustavi porast srednje globalne temperature znatno ispod 2 °C, odnosno na oko 1,5 °C. Neki od njih, pored obrazovne komponente, imaju i upotrebnu, te služe kao sredstvo za ublažavanje ili adaptaciju na klimatske promene.
Svoj talenat brojni umetnici 21. veka odlučuju da stave u službu edukacije svojih lokalnih zajednica (ali i čitavog sveta) o izazovima s kojima se suočavamo, pa i u službu inovacije. Saznajte šta sve nastane kada su ti izazovi klimatske promene, zagađenje i briga o budućnosti.
1 slika: Benksi, „Predmet dostupnosti”
Zamislite na trenutak da ste ulični artist i da planeta vrvi od vaših crteža, murala i slogana kojima šaljete nedvosmislenu poruku „Ljudi, zabrljali smo, hajde da popravljamo ono što se da popraviti!”. Zamislite da se vaša dela na aukcijama prodaju za milione američkih dolara. Sada zamislite da niko ne zna vaš pravi identitet i da se o njemu konstantno spekuliše.
U ovakvoj situaciji se nalazi proslavljeni Benksi. Jedna od tema u fokusu njegovog rada su i klimatske promene počev od potopljenog, ciničnog grafita „Ne verujem u klimatske promene” u Londonu.
Benksi je 2009. godine iskopirao ulje na platu nemačko-američkog slikara Alberta Bjerštata iz 1890. godine na kome je predstavljen nacionalni park Maunt Rajner. Benksijeva „ažurirana” verzija uključuje ispis „Dostupno u ograničenom vremenskom periodu” u donjem levom uglu slike. Opis se odnosi na to što, zbog ubrzanog topljenja lednika i klizišta usled klimatskih promena, ova američka planina gubi nakadašnje obrise. Prema procenama, biljni i životinjski svet će zbog ovog trenda pretpreti ozbiljne posledice.
Nije samo divlje cveće sa obronaka Rajniera na udaru globalnog zagrevanja, već i suncokreti, jedan od omiljenih motiva Vinsenta Van Goga. S obzirom na to da su naučnici zabrinuti za rod te biljke u budućnosti, pitanje je kako bi izgledala dela ovog genija da se rodio i stvarao par stotina godina kasnije nego što jeste. Da li bi mu se klimatske promene isprečile na putu ka slavi?! Verovatno ne, ali bi, u slučaju da ostanemo na kursu trenutnih politika, svakako izmenile prizore koje bi slikao Vinsent Van Gog rođen u pogrešno vreme.
1 pesma: Pol Mekartni, „Despite Repeated Warnings”
Uprkos konstantnim upozorenjima, opasnost se nadvija nad nama, peva u svojoj pesmi iz 2018. nekadašnji član legendarne muzičke grupe Bitlsi, Pol Mekartni, aludirajući na globalno zagrevanje, a pre svega na to što se skeptični donosioci odluka oglušavaju na apele naroda. Upravo njima pripisuje odgovornost za pogoršanje stanja, a u svojoj pesmi metaforički ih naziva „kapetan”.
„Nema kočnica, inženjer rida, kapetan će nas napustiti kada temperature porastu, igla se pomera ka gore, motor će eksplodirati, a mi ćemo biti ostavljeni na dnu”, konstatuje pevač i tekstopisac. Stihove je, prema sopstvenom priznanju, napisao inspirisan tekstom iz japanskih novina o ljudima koji negiraju klimatske promene naslovljenim „Uprkos konstantnim upozorenjima, oni nas ne slušaju”.
Makartni je u jednom intervjuu priznao da je tokom pisanja pesme na umu imao nikoga drugoga do bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa iako pored njega postoji još mnogo pasiviziranih političara.
1 skulptura: Lorenco Kvin, „Podrška”
Zamisao dve džinovske ruke koje izviru iz vode u prvi mah možda deluje kao prizor iz romana Meri Šeli, ali je zapravo reč o skulpturi vajara Lorenca Kvina simbolično nazvanoj „Podrška” izloženoj u sklopu Bijenala u Veneciji 2017. godine.
Zbog svog specifičnog položaja, grad mostova, golubova i gondola je, pod uticajem klimatskih promena, ugrožen porastom nivoa mora. Inspirisan time, Kvin je izvajao ruke visoke 9 metara koje su uronjene u Veliki kanal i nameštene tako da podupiru poznati venecijanski hotel.
Uprkos tome što na prvi pogled budi strah zbog osetljivosti situacije, skulptura „Podrška”, u pokušaju ruku da drže zgradu iznad vode, posmatračima istovremeno izaziva osećanje nade. „Ruke imaju toliku snagu – imaju moć da vole, da mrze, da stvore, da unište”, predočio je svojevremeno Kvin višeznačnost poruke koju je želeo da pošalje „Podrškom”.
1 knjiga: Natanijel Rič, „Losing Earth: The Decade We Almost Stopped Climate Change”
U drugoj polovini 20. veka znali smo gotovo sve što o klimatskim promenama znamo i danas, ali na bazi manje podataka: štetnim emisijama narušili smo atmosferu na Zemlji. Međutim, situacija za rešavanje problema bila je povoljnija. Zagrevanje nije bilo toliko visoko, a šteta toliko izražena. Kako smo u periodu od 1979. do 1989. godine mogli da spasimo Zemlju (a nismo), pisao je Natanijel Rič.
Prva svetska konferencija o klimi održana je 1979. godine u Ženevi. Naučnici iz 50 svetskih zemalja već tada su se složili da je vreme za hitnu akciju. A sada? Najverovatnije krajnje vreme!
1 zgrada: Stefano Boeri, „Bosco Verticale” u Milanu
Da li ste znali da je u prestonici Srbije pre nekoliko godina pokrenut projekat projektovanja i izgradnje zelene zgrade, i to ni manje ni više nego na Zelenom vencu? Čini se da je ta ideja, privremeno ili zauvek, otpisana i da će nekadašnji objekat Beobanke za sada ostati siv. Dve stambene zgrade pod nazivom Bosco Verticale u Milanu nisu sive.
U prevodu sa italijanskog Bosco Verticale znači vertikalna šuma i upravo to predstavlja najbolji opis neobičnih višespratnica koje predstavljaju dom za drveće, a u isto vreme pružaju utočište i ljudima i pticama.
Mnogo zgrada u svetu tvrdi da je zeleno, ali dosta njih ne ispunjava sve kriterijume kao projekat arhitekte Stefana Boerija i njegovog projektnog biroa. Čak dve godine stručnjaci iz oblasti hortikulture, zajedno sa inženjerima, proučavali su koja je vegetacija najprikladnija za klimatske uslove kakvi vladaju u Milanu. Njihovo opsežno istraživanje krunisano je sadnjom više od 900 stabala, 5.000 grmova i 11.000 cvetova raspoređenih po fasadama i terasama konstrukcija.
Prema nekim proračunima, Bosco Verticale, zahvaljujući svom zelenom fondu, na godišnjem nivou iz atmosfere uklanja oko 20 hiljada kilograma ugljen-dioksida. Pored toga što su biljke protagonisti u smislu smanjenja gasova s efektom staklene bašte i zagađenja vazduha, one takođe služe i za održavanje temperature stanova i kancelarija i leti i zimi, zaštitu od sunca i blokadu jakih vetrova. Vegetacija je takođe zaštitna barijera od gradske buke i prašine.
Zgrade su samodovoljne. Koristi se električna energija iz solarnih panela, a za navodnjavanje zelenila upotrebljava se filtrirana otpadna voda. Implementacijom ovih sistema, Bosco Verticale je značajno smanjio svoj ugljenični otisak.
KLIMA101 NEDELJNI NEWSLETTER
1 plesni performans: Džodi Sperling, Ples na arktičkom ledu
Ples i pokret bude emocije posmatrača. Klimatske promene takođe: od uplašenosti i besa preko nadanja do patnje i rezigniranosti. Imajući to u vidu, koreografkinja Džodi Sperling pleše na pozornici, ekranu, ulici i arktičkom ledu zauzimajući se za klimatsku pravdu i predstavljajući svojevrsnu simbiozu nauke i umetnosti.
Džodi je imala priliku da se tokom 2014. godine pridruži istraživačkom timu okeanografa Roberta Pikarta u trajanju od 43 dana. Naučnici su istraživali vezu između topljenja leda i cvetanja fitoplanktona, a Čukotskim morem na Severnom polu jezdili su na ledolomcu dugom gotovo 130 metara. Džodi je ovoj naučnoj misiji dodala umetničku vrednost.
Sigurno vam je poznato kazivanje o lomljenju leda pod nogama. Džodi je kroz svoju koreografiju želela da predstavi topljenje prouzrokovano porastom srednje globalne temperature. Obavijena belom tkaninom ona najpre pleše lagano praćena muzikom u istom ritmu. Kako vreme odmiče, njeni pokreti postaju dramatičniji i odsečniji, baš kao i muzika.
Promene na Arktiku svojevremeno su bile jedva vidljive, ali sada se naočigled svih nas dešavaju ubrzane transformacije životne sredine, i to ne samo one okovane ledom. Upravo to je metafora ovog plesnog performansa.
Led na Arktiku u toku decenije smanji se za 13%, a posebno zabrinjava to što je najstariji i najdeblji sloj leda u poslednjih 30 godina opao za neverovatnih 95%. Ukoliko štetne emisije nastave da divljaju, navodi Svetski fond za prirodu, ova polarna regija bi do 2040. godine mogla da ostane bez leda.
Ono što se desi na Arktiku ne ostaje na Arktiku. Topljenje leda ima dalekosežne posledice širom sveta.
1 film: Kristofer Nolan, „Interstellar”
Ne, ni u jednom trenutku filma „Interstellar” ne pominju se klimatske promene. Pa ipak post-apokaliptička distopija u kojoj su ljudi primorani da traže alternativna mesta za življenje u galaksiji usled smanjenja prinosa poljoprivrednih kultura na Zemlji i gladi deluje prilično moguće pod uticajem globalnog zagrevanja.
Čovečanstvo trenutno proizvodi dovoljno hrane za svih 7,7 milijardi stanovnika, ali više od osmine tog broja, oko 950 miliona ljudi, svakodnevno gladuje. Razlog tome predstavljaju siromaštvo i nejednaka distribucija hrane.
Ujedinjene nacije prognoziraju da će se svetska populacija do polovine ovog veka uvećati za 2 milijarde. Prema projekcijama istraživača, uzgoj useva bi u tom slučaju trebalo da se udvostruči. Samo četiri kulture, kukuruz, pirinač, pšenica i soja, trenutno obezbeđuju dve trećine kalorija koje dolaze iz polja. Njihov rod širom sveta trenutno stagnira.
Da li ćemo u budućnosti uspeti da proizvedemo dovoljno hrane? Implementacija adekvatnih rešenja kao odgovor na ovaj izazov mogla bi da donese dvostruku korist: zdravlje životne sredine i rešavanje pitanja gladnog stanovništva.
